Po svedočenju hroničara, Nemanja je rođen 1113. a umro 1199. godine. Dakle, njegov život je ispunio skoro ceo jedan vek. Skoro polovinu tog svog dugog života on je proveo boreći se za jedinstvo svog naroda i za njegovu državu. Rođen je u Ribnici, blizu Duklje i bio je prvo kršten u rimokatoličkoj crkvi u mestu svog rođenja, ali je kasnije ponovo kršten u pravoslavnom hramu Svetih apostola u Rasu. Njegov otac zvao se Zavida i bio je jedan od provincijskih srpskih prinčeva sa sedištem u Duklji, sadašnjoj Podgorici u Crnoj Gori.  Posle Zavidine smrti Nemanja je očevim testamentom nasledio najistočniju četvrt srpske kneževine, od Rasa do Niša. Ostala tri dela su nasledila njegova braća: Tihomir, Miroslav i Stracimir. Nemanju je brinula pocepanost srpskih teritorija. On je sanjao samo o srpskom narodu kao celini i o državi u kojoj bi svi Srbi bili ujedinjeni. Radi ostvarenja ovog svog ideala - ujedinjenja svih Srba u jednu državu, sposobnu da brani i omogući kulturni razvoj, Nemanja je imao da se uhvati u koštac i sa unutarnjim i sa spoljnim neprijateljima. Njegova unutarnja borba bila je uperena protiv nerazumevanja i uskogrudosti svoje braće i rodbine, a spoljna skoro sa svima svojim susedima, velikim i malim... Mi nećemo ulaziti u detalje svih tih borbi, ali možemo reći da je on na kraju uspeo da stvori srpsku državu od Jadrana do Sofije i Pernika.   Nemanja je bio ratnik prve klase. I kao mnoge velike vojskovođe bio je veoma religiozan.

Kad god bi između ratova imao odmora, zidao je crkve. Neke od njih su prava remek dela. Kraljica njegovih zadužbina je Studenica. Pored toga, po svojoj hrišćanskoj širokogrudosti, on je slao bogate poklone crkvama. A njegova darežljivost prema sirotinji i beznadežnima bila je dobro poznata i na Istoku i na Zapadu. Moćni ratnik svoje zemlje i milosrdni Božji čovek, takav beše Nemanja. Kakve je utiske ostavio Nemanja na svoje savremenike? On je bio vrlo mudar čovek. Kada ga je vizantijski car Manojlo (Manojlo Komnen bio je poslednji car dinastije Komnena) po prvi put sreo u Nišu, "bio je iznenađen mudrošću mladog čoveka." Dva uglednija istoričara su opisala Nemanju kao zatočenika u Carigradu. Evstatije je hvalio Manojlovu hrabrost "koji je uspeo da pokori ovaj veliki narod (Srbe) i njihovog proslavljenog vođu (Nemanju)". Onda produžuje : "Ja sam posmatrao Nemanju sa divljenjem; on je rastom veći nego što mu je priroda darivala, vrlo visok i lep čovek". I Manas, drugi istoričar, isto tako opisuje Nemanju kao silnog čoveka: "Varvarin, širokih ramena i lepog izgleda čovek, on je ukrasio carev trijumf".

Zaveštanje jezika

- Zaveštanja Stefana Nemanje -

    Reči Stefana Nemanje - oca Simeona, izgovorene na samrtnoj postelji, koje je zapisao njegov namlađi sin Rastko - Sveti Sava:

"Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li jezik, zemlju, dušu?

Ne uzimajte tuđu reč u svoja usta. Uzmeš li tuđu reč, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potuđio. Bolje ti je izgubiti najveći i najtvrđi grad svoje zemlje, nego najmanju i najneznačajniju reč svoga jezika.Zemlje i države se ne osvajaju samo mačevima, nego i jezicima. Znaj da te je neprijatelj onoliko osvojio i pokorio koliko ti je reči potro i svojih poturio. Narod koji izgubi svoje reči prestaje biti narod.Postoji, čedo moje, bolest koja napada jezik kao zaraza telo. Pamtim ja takve zaraze i morije jezika. Biva to najčešće na rubovima naroda, na dodirima jednog naroda sa drugim, tamo gde se jezik jednog naroda tare o jezik drugog naroda.
Dva naroda, milo moje, mogu se biti i mogu miriti. Dva jezika nikada se pomiriti ne mogu. Dva naroda mogu živeti u najvećem miru i ljubavi, ali njihovi jezici mogu samo ratovati. Kadgod se dva jezika susretnu i izmešaju, oni su kao dve vojske u bici na život i smrt. Dok se god u toj bici čuje jedan i drugi jezik, borba je ravnopravna, kad počinje da se bolje i više čuje jedan od njih, taj će prevladati. Najposle se čuje samo jedan jezik. Bitka je završena. Nestao je jedan jezik, nestao je jedan narod.Znaj, čedo moje, da ti bitka između jezika ne traje dan dva, kao bitka među vojskama, niti godinu dve, kao rat među narodima, nego vek ili dva, a to je za jezik isto tako mala mera vremena kao za čoveka tren ili dva. Zato je, čedo moje, bolje izgubiti sve bitke i ratove nego izgubiti jezik. Posle izgubljene bitke i izgubljenih ratova ostaje narod. Posle izgubljenog jezika nema naroda.Čovek nauči svoj jezik za godinu dana. Ne zaboravlja ga dok je živ. Narod ga ne zaboravlja dok postoji. Tuđi jezik čovek nauči isto za godinu dana. Toliko mu je potrebno da se odreče svoga jezika i prihvati tuđi. Čedo moje milo, to je ta zaraza i pogibija jezika, kad jedan po jedan čovek počinje da se odriče svoga jezika i prihvati tuđi, bilo što mu je to volja, bilo da to mora.I ja sam, čedo moje, u svojim vojnama upotrebljavao jezik kao najopasnije oružje. Puštao sam i ja zaraze i morije na njihove jezike ispred mojih polkova. Za vreme opsada, i dugo posle toga, slao sam čobane, seljane, zanatlije i skitnice da preplave njihove gradove i sela kao sluge, robovi, trgovci, razbojnici, bludnici i bludnice. Moji polkovodci i polkovi dolazili su na napola osvojenu zemlju i gradove. Više sam krajeva osvojio jezikom nego mačem.Čuvajte se, čedo moje, inojezičnika. Dođu neprimetno, ne znaš kad i kako. Klanjaju ti se na svakom koraku. I zato što ne znaju tvoj jezik, ulaguju ti se i umiljavaju onako kako to rade psi. Nikada im ne znaš šta ti misle, niti možeš znati, jer obično ćute. Oni prvi koji dolaze da izvide kako je, dojave drugima, i evo ti ih, preko noći domile u neprekidnim redovima kao mravi kad nađu hranu. Jednog dana tako osvaneš opkoljen gomilom inojezičnika sa svih strana.
Tada doznaješ kasno da nisu mutavi i da imaju jezik i pesme, i svoja kola i običaje. Postaju sve bučniji i zaglušniji. Sada više ne mole niti prose, nego traže i otimaju. A ti ostaješ na svome, ali u tuđoj zemlji. Nema ti druge nego da ih teraš ili da bežiš, što ti se čini mogućnijim.
Na zemlju koju tako osvoje inojezičnici ne treba slati vojsku. Njihova vojska tu dolazi da uzme ono što je jezik osvojio.Jezik je, čedo moje, tvrđi od svakog bedema. Kada ti neprijatelj provali sve bedeme i tvrđave, ti ne očajavaj, nego gledaj i slušaj šta ti je sa jezikom. Ako je jezik ostao nedirnut, ne boj se. Pošalji uhode i trgovce neka duboko zađu po selima i gradovima i neka slušaju. Tamo gde odzvanja naša reč, gde se još glagolja i gde se još, kao stari zlatnik obrće naša reč, znaj, čedo moje, da je to još naša država bez obzira ko u njoj vlada. Carevi se smenjuju, države propadaju, a jezik i narod su ti koji ostaju, pa će se tako osvojeni deo zemlje i narod opet vratiti, kad tad vratiti, svojoj jezičkoj matici i svome matičnom narodu.Zapamti, čedo moje, da svako osvajanje i otcepljenje nije toliko opasno za narod koliko je štetno za naraštaj. To može štetiti samo jednom naraštaju, a ne narodu. Narod je, čedo moje, trajniji od naraštaja i od svake države. Kad tad narod će se spojiti kao voda čim puknu brane koje ga razdvajaju. A jezik, čedo moje, jezik je ta voda, uvek ista s obe strane brane, koja će kao tiha i moćna sila koja bregove roni opet spojiti narod u jedno otačastvo i jednu državu."