1. Kantova ''Kritika moći suđenja'' otkrila je da između prirode i slobode, između razuma i uma postoji nešto što se može imenovati kao moć suđenja, mašta, uobrazilja, koja ima zadaću posredovanja.
2. ‘’Moć suđenja uopšte predstavlja onu moć saznanja koja nas osposobljava da zamislimo ono što je posebno kao nešto što se sadrži pod onim što je opšte. Ako je dato ono što je opšte (pravilo, princip, zakon), onda moć suđenja supsumira ono što je posebno pod ono što je opšte (...) jeste odredbena. Ali, ako je dato samo ono što je posebno, za koje moć suđenja treba da nađe ono što je opšte, onda je ona samo refleksivna’’. (Kant,1991: 71)
3. “Najpre treba da objasnimo termin ‘suđenje’ (Urteil). U logici on označava svaki iskaz koji povezuje dva pojma. Jedino počev od trenutka u kome iskazujemo neki sud, mi možemo da se upitamo, da li je ono što kažemo tačno ili pogrešno. Ako kažemo ‘sto’, to nije ni tačno ni pogrešno, ali ako kažemo ‘sto je smeđ’, to je ili tačno ili pogrešno.  ‘Taj sto je smeđ’ predstavlja izvestan sud. Kritika suđenja razmatra prirodu uma ukoliko je on sposobnost donošenja sudova-ili bolje rečeno, ... -izvesne vrste sudova”. (Herš, 1998:169)
4. Ispitujući centralni pojam finaliteta, konačnosti  u Kritici moći suđenja interesantno je tumačenje Žane Herš. “Naša sposobnost suđenja je finalitet. Bitno je to razumeti. Finalitet, dakle, ulazeći  u protivrečnost s prvim dvema kritikama, ipak je, mada u njima nije reč o njemu, konstituitivan  u onom što se u njima događa. Ovo Kanta navodi  da potraži u svetu neki objekt u kome bi finalitet bio očit, što bi mu omogućilo saznanje da smisao stvarno ima neki smisao – drugim rečima: da finalitet stvarno ima pravo građanstva u umu.
5.  Ponavljam: Kant ne postupa izričito na taj način. Ja ga tumačim; ali mislim da to činim verno”.

( Herš, 1998: 206)

1. Refleksivna moć suđenja dani predmet nekog razmišljanja podvodi  pod jedan opšti princip. Taj opšti princip ne nalazimo u predmetu već u nama samima (kopernikanski okret).  To činimo u osjećajima. Neriješeno pitanje nastaje – da li u nama postoji, za naše osjećaje opšte i nužno- apriori-mjerilo?
2. Svi naši osjećaji jesu osjećaji zadovoljstva i nezadovoljstva.  Zadovoljstvo osjećamo kad nešto odgovara našoj potrebi ili svrsi, a nezadovoljstvo kad takva potreba ili svrha nije  ostvarena.  Iskaz o doživljaju osjećaja uvijek ima oblik podlaganja neke predstave predmeta nekoj svrsi.  Ako je svrhovitost subjektivna refleksivna moć suđenja  jest ‘estetska’, a ako je objektivna, Kant govori o ‘teleološkoj‘ moći suđenja. U kritičkoj obradi  estetike Kant istražuje lijepo i uzvišeno.

Uobrazilja

1.  Da bismo mogli razlikovati da li je nešto lepo ili nije lepo, mi ne povezujemo razumom predstavu sa objektom radi saznanja, već je povezujemo sa uobraziljom (možda udruženom sa razumom) sa subjektom i njegovi osećanjem zadovoljstva ili nezadovoljstva (Kant, 1991: 95)
2. O moći suđenja...
3. Da bismo mogli razlikovati da li je nešto lepo ili nije lepo, mi ne povezujemo razumom predstavu sa objektom radi saznanja, već je povezujemo sa uobraziljom (možda udruženom sa razumom) sa subjektom i njegovi osećanjem zadovoljstva ili nezadovoljstva (Kant, 1991: 95)
4. Kant- misli o lijepom i ukusu
5. Ukus predstavlja moć prosuđivanja jednog predmeta ili neke vrste predstavljanja pomoću dopadanja ili ne dopadanja bez ikakvog interesa. Predmet takvog dopadanja naziva se lepim.(Kant, 1991:102)
6. Lepo jeste ono što se bez pojmova predstavlja kao objekat nekog opšteg dopadanja.( Kant, 1991:103)
7. Lepo jeste ono što bez pojma izaziva opšte dopadanje.(Kant, 1991:111)
8. Lepota jeste forma svrhovitosti jednog predmeta,ukoliko se ona na njemu opaža bez predstave o nekoj svrsi.(Kant,1991:127)
9. Lepo jeste ono što se bez pojma saznaje kao predmet nužnog dopadanja.(Kant, 1991:131)
10. Kant- razlika između prirodne i umjetničke ljepote
11. Prirodna lepota jeste neka lepa stvar; umetnička lepota je lepa predstava o jednoj stvari. (Kant, 1991:200)
12. Kant- talenat i genije
13. Genije jeste talenat (prirodna obdarenost) koji umetnosti propisuje pravilo. Pošto talenat kao urođena sposobnost samog umetnika spada u prirodu, to bismo se mogli izraziti i ovako: Genije je urođena duševna sposobnost (ingenium) pomoću koje priroda propisuje umjetnosti pravilo.
14. Genije je:
15. 1) talenat da se proizvede ono za šta se ne može propisati nikakvo određeno pravilo- ne dar umešnosti za ono što se može naučiti na osnovu nekog pravila; originalnost, dakle mora predstavljati prvu osobinu genija.
16. 2) Pošto može da postoji i originalna besmislica, to tvorevine genija  moraju biti u isto vreme i uzori, to jest moraju biti egzemplarne, dakle, mada same nisu postale putem podražavanja, one ipak moraju drugima da služe radi podražavanja, to jest  radi upravljanja ili kao pravila prosuđivanja 3) Da sam genije nije u stanju da opiše kako proizvodi svoju tvorevinu, niti  to može naučno da pokaže, već genije daje pravila kao priroda; i stoga ni sam začetnik jedne tvorevine, za koju ima da zahvali svome geniju, ne zna kako se u njemu stiču ideje potrebne za tu tvorevinu, niti je takođe u njegovoj moći da takve ideje pronađe po svom nahođenju ili po planu i da ih drugima saopšti u takvim spisima koji ih osposobljavaju  da proizvede takve iste tvorevine. (Otuda je najzad i reč genije verovatno izvedeno od genius,  naročitog duha koji je dat čoveku pri rođenju, koji ga štiti i rukovodi, a od čijeg nadahnuća potiču one originalne ideje.)

4) najzad se vidi da priroda pomoću genija ne propisuje pravila nauci, već  umetnosti, pa i to čini samo ukoliko umetnost jeste lepa umetnost.(Kant,1991: 196-197.) "Kritika moći suđenja" je djelo u kom se istražuje lijepo i uzvišeno. /Lijepo kao stvar opšteg dopadanja, kao forma svrhovitosti predmeta bez predstave neke svrhe, kao bezinteresno sviđanje, kao nešto što se saznaje bez pojma kao predmet nužnog sviđanja i za razliku od uzvišenog , koje je uvijek i nešto 'veliko', lijepo može biti i nešto 'malo'/

• "Kritika moći suđenja" je i kritika teleološkog mišljenja sa kojom  Kant povezuje estetsko s moralnim jer istražuje granice svrhovitog u prirodi.

Šta je zapravo moć suđenja?
Kako Kant objašnjava razliku između lijepog i uzvišenog?
Šta je po Kantu ukus?
Kako Kant određuje lijepo?
Koje su karakteristike vezane za djelatnost  genija?