 |
Opis:
Aristotel u prvoj knjizi Politike na kraju ovako definiše državu: „ Društvena zajednica koja se sastoji iz više sela jeste država, koja je dostigla cilj da sama potpuno zadovoljava sve svoje potrebe. Ona je postala iz životne potrebe, a postoji dalje radi postizanja dobrog života“.
Država je ranija od pojedinca, jer čovek sve svoje potrebe ne može da zadovolji bez države ; otud „u svakom čoveku postoji prirodni nagon“ za državom, a onaj koji je stvorio državu stvorio je najveće dobro , „pošto je čovek , kad je potpuno razvijen , najsavršenije biće, a kad je bez zakona i prava , čovek je najgore biće. Jer nenaoružna nepravda je najgora, a čovek od prirode u svojoj mudrosti i veštini ima oružja koja se u većini slučajeva mogu upotrbiti i u suprotne svrhe“. ( Lukić, 1973: 118)
U sedmoj i osmoj knjizi Politike Aristotel govoreći o tome kakva treba da bude država analizira i vaspitanje djece. „ Decu treba odmalena navikavati na hladnoću i telesne vežbe. Do pete godine ne treba decu goniti na učenje i težak rad, već na kretanje i igru. Igre i priče za decu treba da podražavaju njihov kasniji rad . deca ne treba da se druže s robovima. Decu treba čuvati nemoralnosti, kako u postupcima tako i u slikama. Učenja se dele na dva dela: od sedme godine do puberteta (četrnaeste godina) i od ovog doba do 21. godine. [...]
Slobodan čovek ne sme učiti da radi, jer ga to onesposobljava za ostvarenje onih vrlina koje su osnov srećnog života. I nauke koje su korisne slobodan čovjek treba da uči samo do izvesnog stupnja nikako do kraja , jer to ima iste rđave posljedice. Važno je da se uči iz sopstvene pobude, a ne po volji drugog. ( Lukić, 1973:131)
|
