Тамница


             Пролошко место - увод, програмска песма која садржи основне назнаке целокупног Дисовог песништва :

        - основни мотиви
        - доминантна осећања
        - тип дисовског лирског израза ирационалан, неизрецив, недокучив

Три целине :

        - рођење, пад (1-2. строфа)
        - буђење чула и сазнавање света (3-7. строфа)
        - буђење свести о себи и другима (8-10. строфа)
 

Стапањем наслова са првим стихом добија се реченица која садржи предмет певања живот на овом свету једнак је животу у тамници. У њега се долази рођењем, без своје воље, са плачем невиног бића са очима звезда. Плач не доноси ништа јер живот је неумољив (заменицаонај није његов него је туђ, далек). Рођење је доживљено као рушење топлог гнезда и пад из њега.
Прва и седма строфа у којима се појављују исти стихови, чине садржинско-смисаони оквир који спаја прву и другу целину. Невиност се одржала, звезде су отишле искуство живота без перспективе, а суза која је несвесно сијала као последица туђе воље, и сада сија, али као поразно сазнање о свету. У ове две целине постоји јединствена атмосфера (одсуство светлости) и лексика(СУЗАН, ЖАЛИ, ОБОРЕН, НЕВОЉА, РУЖНА, ЈАД, БОЛ).

Прва и друга целина имају неку заокруженост и довршеност (и ту земљу данас познао сам и ја) У последње три строфе јавља се светлост, откривање смисла → нови почетак (као стара тајна ја почех да живим) где се Дис, као и сви стари песници, враћа старини прошлости, али не личној, него прошлости народа, света, архајској свести. Мења се атмосфера (светлост) и лексика (ОЧИ, ПОГЛЕД, ДАЉИНЕ, МОЋ, СНАГА, ПЕСМА, ДРАГА). Увођење мотива драге на крају песме.
 

             Мотиви

Мотив очију је главни мотив. Песник је изван погледа и очију, али снажно осећа њихово присуство. Оне ће га будно пратити као стражар. Али овде су и очи лирског субјекта (8. строфа) које су уперене даљинама у потрази за смислом. Та два пара очију срећу се на почетку песниковања Диса и пратиће га до краја. Песник се нашао у свету где све има очи, па и природа око њега. То је сада онај степен везивања за земаљски живот када се поистовећује са стварима земаљским и када се осећа спутаним за пут у космичко које је стално прижељкивао, као ослобођење из тамнице живота. Градација : Очи звезда → очи песника → очи другог бића
Мотив звезде има неколико значења, са одсуством : симбол светлости → тама, симбол успеха →слом илузија, симбол водиље → дезоријентација.
Мотив сна се јавља као сан о лепоти и присутан је у 3, 5, 8. и 10. строфи. Прво се у сновима живи (3. и 5.), онда се схвата да су снови изгубљени, а висине недостижне (8.). Снови су једно, а стварност друго и из тамнице нема излаза. Ипак, немирење му је својство, снови се буде (10.), а са љима и нада.
 

Можда спава


Необична љубавна песма са баладичном садржином, тоном и ритмом, али необичних слика, необичног језика и садржине. То није песма о конкретној љубави, конкретним личностима. То је љубавни сан, доживљај трансенденталне љубави. Она је сва саздана од слутњи и наговештаја. У њој се срећу и сукобљавају рационално и ирационално, сећање и заборав, јава и сан, животно и онострано, знање и слутња, светлост и тама. У том сукобу предност је на страни сна, ирационалног, слутње.

Подстицај за песму била је једном доживљена велика љубав из младости, коју он није смео да воли, а које се претопила у космичку љубав, у љубав као исконско, најјаче осећење човека. Природна је потреба младог човека да оствари своју другу половину на сексуалном и еротичном пољу. Психоаналитички, заљубљеност је покушај реституције изгубљеног јединства насталог услед трауме рођења и одвајања и нарцистичке фантазије о савршенству прајединства. Од болесне мајке добио је наговештај љубави који је растао и распаљивао имагинацију, све до сусрета са девојком. Следи Едипални конфликт и забрањена љубав према мајци која се пресликава на сваки објект супротног пола.
 

1. Сазнајни аспект (потреба за сазнањем, али и сумња у могућност сазнања)
2. Космички аспект (тежња за стапање са универзалним)
3. Аспект вечите љубави (љубав побеђује заборав, смрт, време)


Четири лирске ситуације:


1.Заборав обухвата 1 4. строфе (Л.с. је заборавио једну песму, на јави је покушао да је се сети, али снага саборава је велика иако је био опојан сан. Песма је за Диса много шта ; онострана порука, шаптање Анђела. У 2. строфи покушава да разликује сан од јаве, што му никад није било јасно. Тек у 3. строфи назиремо садржину сна, врши се повратак архајској прошлости народа и света, али и опрезно враћање конкретном (неки стари дан). У 4. строфи долази до заборава; као да се Дис упалшио од онога што је у себи осетио, чему се превише приближио, да би оживео старе ране и неки стари дан. Боље је због тога не сећати се више ничега, сан је паучина).

2.Слутња обухвата 5 7. строфе (Нека врста прекретнице, последња слутња која сан претвара у конкретно сећање и визију у исто време. Песма, очи и душа постају једно, водич кроз овај и онај свет, заштита и проклетство, инспирација, Анима. То потврђују и 6. и 7. строфа где видимо напредовање индивидуационог процеса, кога нема без сусрета са Анимом, тј. Анимусом. Лик конкретне жене све више бледи, прелази у заборав и сан , а на његовом месту израста сублиман лик жене. У 7. строфи видимо претварање обичне жене у идеал који штити, води, теши и окрепљује.

3.Свест да драге више нема обухвата три стиха 8. строфе

4.Разрешење обухвата последња три стиха 8. и 9. строфу (дубок песимист, са присутним метафизичким, музикално и елегично убацује мотив мртве драге. Осећа да му ни писање песама не може заменити нешто што је од праискона очекивао, наслутио. Бришу се границе времена, све битно постаје сада и заувек и можда никакве реалности и нема. Дис је веровао у идеал апсолутне љубави и нагонски је веровао у Рај као пре-егзистенцијално свејединство, у савршеној пуноћи бића.

 

Нирвана


Ова песма одсликава песникову окупацију темом смрти. Реч СМРТ јавља се само један пут, али зато МРТАВ (11), ГРОБЉА (2). Атмосфера нестајања и смрти дочарана је лексемом НОЋАС, којом и почиње песма.
 

Четири целине :
1. строфе 1 4. истичу атмосферу ноћи и смрти
2. строфе 5 8. уносе промену у казивању тиме што се од конкретног окрећу ка космосу. У 6.строфи долази до уланчавања тако што из претходне слике проистиче наредна, док се не створи једна хиперболична слика, која уводи у лик нирване.
3. строфе 7 8. дају нам портрет нирване, са погледом који притиска и не даје наде.
4. строфа 9 понављањем затвара круг и враћа све на почетак.

Овде је лирски субјект потпуно пасиван, као и у већини Дисових песама. Он није субјекат окренут свету, већ објекат спољашњег света, коме тај свет долази и на кога утиче. Осећање лирског субјекта стопило се са светом и он осећа метафизички дах појава око себе, постаје проводник.

Љубав је само један од мотива (4. строфа) и односи се на трансцедентну љубав. Ово је мисаона песма о метафизичком, свевременом, космичком. Нема конкретности бића, ни времена, у основи је апсолутни мир и ћутање, свеопшта НИРВАНА у којој гасне сваки дах живота, обезличава сваки лик. Песма представља доживљај смрти и депресију који тај доживљај изазива (Јеротић, 115).

 

-ПОВРАТАК-