Пролошко место - увод, програмска песма која садржи
основне назнаке целокупног Дисовог песништва :
- основни мотиви
- доминантна осећања
- тип дисовског лирског израза – ирационалан, неизрецив, недокучив
Три целине :- рођење, пад (1-2. строфа)
- буђење чула и сазнавање света (3-7. строфа)
- буђење свести о себи и другима (8-10. строфа)
Стапањем наслова са првим стихом добија се реченица која садржи предмет певања – живот на овом свету једнак је животу у тамници. У њега се долази рођењем, без своје воље, са плачем невиног бића са очима звезда. Плач не доноси ништа јер живот је неумољив (заменицаонај – није његов него је туђ, далек). Рођење је доживљено као рушење топлог гнезда и пад из њега.
Прва и седма строфа у којима се појављују исти стихови, чине садржинско-смисаони оквир који спаја прву и другу целину. Невиност се одржала, звезде су отишле – искуство живота без перспективе, а суза која је несвесно сијала као последица туђе воље, и сада сија, али као поразно сазнање о свету. У ове две целине постоји јединствена атмосфера (одсуство светлости) и лексика(СУЗАН, ЖАЛИ, ОБОРЕН, НЕВОЉА, РУЖНА, ЈАД, БОЛ).Прва и друга целина имају неку заокруженост и довршеност („и ту земљу данас познао сам и ја“) У последње три строфе јавља се светлост, откривање смисла → нови почетак („као стара тајна ја почех да живим“) где се Дис, као и сви стари песници, враћа старини прошлости, али не личној, него прошлости народа, света, архајској свести. Мења се атмосфера (светлост) и лексика (ОЧИ, ПОГЛЕД, ДАЉИНЕ, МОЋ, СНАГА, ПЕСМА, ДРАГА). Увођење мотива „драге“ на крају песме.
Мотиви
Мотив очију је главни мотив. Песник је изван погледа и очију, али снажно осећа њихово присуство. Оне ће га будно пратити као стражар. Али овде су и очи лирског субјекта (8. строфа) које су уперене даљинама у потрази за смислом. Та два пара очију срећу се на почетку песниковања Диса и пратиће га до краја. Песник се нашао у свету где све има очи, па и природа око њега. То је сада онај степен везивања за земаљски живот када се поистовећује са стварима земаљским и када се осећа спутаним за пут у космичко које је стално прижељкивао, као ослобођење из тамнице живота. Градација : Очи звезда → очи песника → очи другог бића
Мотив звезде има неколико значења, са одсуством : симбол светлости → тама, симбол успеха →слом илузија, симбол водиље → дезоријентација.
Мотив сна се јавља као сан о лепоти и присутан је у 3, 5, 8. и 10. строфи. Прво се у сновима живи (3. и 5.), онда се схвата да су снови изгубљени, а висине недостижне (8.). Снови су једно, а стварност друго и из тамнице нема излаза. Ипак, немирење му је својство, снови се буде (10.), а са љима и нада.
„Можда спава“
Необична љубавна песма са баладичном садржином, тоном и ритмом, али необичних слика, необичног језика и садржине. То није песма о конкретној љубави, конкретним личностима. То је љубавни сан, доживљај трансенденталне љубави. Она је сва саздана од слутњи и наговештаја. У њој се срећу и сукобљавају рационално и ирационално, сећање и заборав, јава и сан, животно и онострано, знање и слутња, светлост и тама. У том сукобу предност је на страни сна, ирационалног, слутње.
Подстицај за песму била је једном доживљена велика љубав из младости, коју он није смео да воли, а које се претопила у космичку љубав, у љубав као исконско, најјаче осећење човека. Природна је потреба младог човека да оствари своју другу половину на сексуалном и еротичном пољу. Психоаналитички, заљубљеност је покушај реституције изгубљеног јединства насталог услед трауме рођења и одвајања и нарцистичке фантазије о савршенству прајединства. Од болесне мајке добио је наговештај љубави који је растао и распаљивао имагинацију, све до сусрета са девојком. Следи Едипални конфликт и забрањена љубав према мајци која се пресликава на сваки објект супротног пола.
1. Сазнајни аспект (потреба за сазнањем, али и сумња у могућност сазнања)
2. Космички аспект (тежња за стапање са универзалним)
3. Аспект вечите љубави (љубав побеђује заборав, смрт, време)
Четири лирске ситуације:
1.Заборав– обухвата 1 – 4. строфе (Л.с. је заборавио једну песму, на јави је покушао да је се сети, али снага саборава је велика иако је био опојан сан. Песма је за Диса много шта ; онострана порука, шаптање Анђела. У 2. строфи покушава да разликује сан од јаве, што му никад није било јасно. Тек у 3. строфи назиремо садржину сна, врши се повратак архајској прошлости народа и света, али и опрезно враћање конкретном („неки стари дан“). У 4. строфи долази до заборава; као да се Дис упалшио од онога што је у себи осетио, чему се превише приближио, да би оживео старе ране и „неки стари дан“. Боље је због тога не сећати се више ничега, сан је паучина).2.Слутња – обухвата 5 – 7. строфе (Нека врста прекретнице, последња слутња која сан претвара у конкретно сећање и визију у исто време. Песма, очи и душа постају једно, водич кроз овај и онај свет, заштита и проклетство, инспирација, Анима. То потврђују и 6. и 7. строфа где видимо напредовање „индивидуационог процеса“, кога нема без сусрета са Анимом, тј. Анимусом. Лик конкретне жене све више бледи, прелази у заборав и сан , а на његовом месту израста сублиман лик жене. У 7. строфи видимо претварање обичне жене у идеал који штити, води, теши и окрепљује.
3.Свест да драге више нема– обухвата три стиха 8. строфе
4.Разрешење – обухвата последња три стиха 8. и 9. строфу (дубок песимист, са присутним метафизичким, музикално и елегично убацује мотив „мртве драге“. Осећа да му ни писање песама не може заменити нешто што је од праискона очекивао, наслутио. Бришу се границе времена, све битно постаје сада и заувек и „можда никакве реалности и нема“. Дис је веровао у идеал апсолутне љубави и нагонски је веровао у Рај као пре-егзистенцијално свејединство, у савршеној пуноћи бића.
„Нирвана“
Ова песма одсликава песникову окупацију темом смрти. Реч СМРТ јавља се само један пут, али зато МРТАВ (11), ГРОБЉА (2). Атмосфера нестајања и смрти дочарана је лексемом НОЋАС, којом и почиње песма.
Четири целине :
1. строфе 1 – 4. истичу атмосферу ноћи и смрти
2. строфе 5 – 8. уносе промену у казивању тиме што се од конкретног окрећу ка космосу. У 6.строфи долази до уланчавања тако што из претходне слике проистиче наредна, док се не створи једна хиперболична слика, која уводи у лик нирване.
3. строфе 7 – 8. дају нам портрет нирване, са погледом који притиска и не даје наде.
4. строфа 9 понављањем затвара круг и враћа све на почетак.
Овде је лирски субјект потпуно пасиван, као и у већини Дисових песама. Он није субјекат окренут свету, већ објекат спољашњег света, коме тај свет долази и на кога утиче. Осећање лирског субјекта стопило се са светом и он осећа „метафизички дах“ појава око себе, постаје проводник.
Љубав је само један од мотива (4. строфа) и односи се на трансцедентну љубав. Ово је мисаона песма о метафизичком, свевременом, космичком. Нема конкретности бића, ни времена, у основи је апсолутни мир и ћутање, свеопшта НИРВАНА у којој гасне сваки дах живота, обезличава сваки лик. Песма представља доживљај смрти и депресију који тај доживљај изазива (Јеротић, 115).
