ПОТРЕБА ЗА ПИСАЊЕМ - „песник слутње‟
Дисов замућени поглед стварао је нејасне облике и алогичне везе посматраног света. То се одразило и на алогичност и ирационалност, апстрактност, бекство од стварности и окренутост ка оностраном и у његовој поезији. Други утицај на поезију био је недостатак љубави. Исцрпљена и напаћена мајка дала је Дису љубав и топлину у опадању својих моћи. Тако је Дис примио само наговештај и слутњу љубави, довољну да је осети и да почне да чезне за њом. Годинама, потреба за наслућеном љубављу је расла, распаљивала имагинацију и клицу песничког талента до сусрета са непознатом девојком, која му се учинила као отелотворење свих његових жеља. Код Диса сета није израз песимизма, него тренутно расположење једног трансцендентног оптимисте. Он је имао, као и Његош, онај идеалистички занос који је тај песимизам претварао у космички оптимизам, трансцендентни.
