Историја је рекла ...

 Великој сеоби Срба на простору Аустроугарске предходио је почетак Великог бечког рата 1683, чији је повод неуспјела турска опсада Беча. Потом је услиједила аустријска контраофанзива. Освојена је Славонија и Београд а Срби су самостално ослободили Мачву, Источну Србију и продирали су све до Новог Пазара.

Међутим, од 1690. долази до преокрета у ратовању, односно умире аустријски генерал Пиколичини и Турци организују противудар. Срби су имали два избора: или остати и трпјети турску одмазду или ићи у неизвијесне сеобе. 1690. одржан је црквено-народни збор код Београда. Одлучено је да аустријски цар Леополд буде признат и за српског владара и да рат буде настављен али са територије Мађарске. Цар је то одобрио и у августу, 1690, патријарх Арсеније III предводио је око 60 000 душа преко Саве и Дунава. Срби су углавном населили јужну Мађарску а негдје су на сјеверу продрли све до Будима и Сент Андреје. Србима је гарантована црквена аутономија али су они били изложени свакодневним притисцима унијаћења. Занимљиво је напоменути да сеобе српског народа нису привукле пажњу наших писаца у тој мјери да су им посветили своја књижевна дјела. Први је Црњански исказао интересовање за те догађаје.

 

 Црњански се одлучио да напише ''Сеобе'' након читања ''Мемоара'' Симеона Пишчевића. Пишчевић, родом из Шида, као тринаестогодишњи дјечак учествовао је у походу на Француску, постао аустријски официр, да би се затим преселио у Русију и, у војном чину напредовао до генерал мајора. Међутим, Пишчевићево приказивање сеоба било је мемоарско приказивање човјека који стиче славу у каријери без неких субјективних освјетљења несрећне позиције српских ратника који војују за туђе интересе, док Црњанског интересује појединац који као неки заступник разочараног је у сталној борби за самоодржање узнемиреног народа, и који све теже спознаје трагику положаја себе и свог ратничког народа. Ту сложену улогу најамника официра, који води веће или мање групе Срба војника у ратове и у сеобе, све у нади да ће изаћи из таме, из несреће, да ће пронаћи свој прави завичај Црњански приказује у својим романима о сеобама.

 

 Појам сеобе, којим је крштен роман Милоша Црњанског, узет је као појам једног непрекидног кретања, једног узнемирења и несреће, једне немоћи и устаљивања једног народа који је осуђен да лута тражећи срећу у непознатом. Због тога су сеобе слика, једног за историју од најнеухватљивијих стања: слика сналажења масе у новој постојбини и организовања новог живота у њој.

Милош Црњански је предочио психологију те српске масе, која је из турске Србије, из ''турћије'' прешла на територију Аустрије гдје се морала повиновати неким новим правилима и неком новом начину живота. Али исто тако он је разбио и трагичност судбине српског народа, који је одмах неизбјежно, пао у замке велике аустријске политике и крваво послужио у њеним заплетима и сукобима са Европом. Управо ова психологија масе и историјска коб мјешају се и  сливају у један исти напон који преовладава тим нашим човјеком. Вољно, мирно, он се пушта да га стихије живота носе и разбијају, крећући се у неком омађијаном кругу у коме се његов национ непрекидно врти а који рађа и одржава трагичан осјећај бесмисла и узалудности.

    Трагика национа на индивидуалном плану

 У дјелу ''Сеобе'' трагика српског национа оличена је у лику Вука Исаковича и у славонско подунавском полку. Вук Исакович кренуо је у ратни поход са мутном надом да се нешто напокон може измијенити у његовом животу и у судбини његовог народа, народа који је изгнан из свог правог завичаја, па у туђини заснива нови, који је због тога немиран, склон сеобама будући да је несигуран, подвргнут туђој власти и у служби туђим интересима. И управо трагика тог народа је у томе што он одлази на далеке фронтове не знајући гдје иде, не знајући за шта гине и опет на крају са рањенцима и унакаженима се враћа у завичај који му, опет, и није прави завичај. Када Вук полази у ратни поход, далеко ка Рајни, ка Француској, и у том рату све је више удаљен од своје жене, стиче сазнање о бесмислу ратовања за њега и његов народ.

Вукова трагичност тиме је већа што, не само да је разочаран у борбу и згранут судбином свог народа, већ још доживљава да га жена вара са његовим сопственим братом. Ако се његова трагичност сагледа у контексту народа чији је предводник уочавамо да је писац вјероватно, наравно ако троугао: Аранђел - Дафина Вук пројектујемо на цијели национ, хтио да још појача и употпуни трагичност.

Вук Исакович је историјска личност. То је онај Црнобарац, оберкапетан, који је учествовао у рату Нијемаца са Турцима 1738. године, и заједно са својим братом Трифуном командовао катанима и хајдуцима који су похарали Лешницу. Послије тог рата он је мајор у Срему, потпуковник и пуковник петроварадинске пуковније, ктитор манастира Шишатовца. Умро је у Митровици 1759. у 65. години живота.

Вук, по природи ратничка душа, умјести да осјећа властита задовољства и да га муче лични проблеми, он осјећа бесмислене проблеме рата, осјећа проблеме свог пука и народа. Док Дафина и Аранђел доживљавају личне проблеме и трагике, дотле Вук властиту ситуацију све више види са положајем и проблематиком пука Срба, српског граничарског живља, који отварају нека битна питања људске егзистенције. Дакле, на општем плану цијели један народ, на ужем Вукова разочараност у ратовање и велике губитке који не воде нигдје.

 Славонско-подунавски полк

 Наслов романа истиче његов средишњи проблем: сеобе. Тај проблем нам је приказан на два начина: као већ напоменута судбина и преокупација Вука Исаковича који се са својом војском декадама сели по ратиштима, али у исто вријеме размишља о извијесној сеоби у Русију, и судбину славонско-подунавског полка који симболише цијели српски народ. Српски народ се стицајем историјских околности нашао у аустријском царству те се сели са ратишта на ратиште и гине због туђих интереса. Било је више тих словенских пукова који су ''куће и кућишта заборавили''. Славонско-подунавски полк је био стално у покрету:

       ''Тумарали су, као муве без главе;

         јели су, пили су, спавали су,

         да најпосле трчећим кораком погину,

         закорачивши у празнину, по туђој вољи,

         и за туђ рачун.''

 Пук се селио и улазио у битке, те сеобе их начинише ''мутнима и празнима, као дим, послије битака.'' Војнике је страх туђине, негостољубивих предјела и неизвјесности:      

       ''Они који одоше, ратовали су негде,

         Бог зна где у неким земљама којима

         ни имена знали нису, са неким војскама

         које никад ни видели нису. Све то било

         је језовито и грозно, кад се причало,

         уз огњиште, страшније но вести о покољима,

         и черечењу за време Турака.''

 ''Застајкујући сред непознатих села, тискајући се преко необичних мостова, заноћивши више ноћи крај бунара, невидљивих у мраку, пок никако није могао да схвати како је тако, лудо, уопште могао и поћи ... Оставив своја села, оставио је и све што му беше разумљиво и видљиво, да зађе у тај свет, неразумљив и недокучив.''

 

 ''Би им мрско да живе и мрско да се сећају својих на дому. Натраг, нису веровали да ће се икада вратити. Мозгови им затупеше и ни лик својих најмилијих нису више умели да сагледају ...'' 

 

Дакле, у њима су се измијешале носталгија, зла слутња, туга, страх, потиштеност и празнина. На сваком кораку настоје да их поунијате: ''Треба бити католик. Зар је могуће то не бити када је то и Царица? Лепа Царица.'' Међутим, држе се свога о чему свједочи и Вук Исакович: ''Поживе, моје православље слатко, многа лета у матери мојој, па ће во веки живети вси моји потомци. Сладост јесте и наша Русија.''

Као што смо видјели, то није војска добро опремљена и за борбу мотивисана; то је мноштво сељака, кметова и надничара избарушених, неопраних, мокрих, гладних и побјешњелих која се бори за туђе интересе јер живе у туђој земљи. Бесмисао, узалудност и промашеност који обузимају Вука Исаковича, у једнакој мјери важе и за његов пук. Преварени су, искоришћени и изиграни и војници и њихов командант. Апатију и безнађе олакшава и ублажава и мисао о сеоби и Русији. У аустријској војсци сматрани су оданима, што исказује и Принцеза Мати: ''Овај дан рачунам међу најсрећније дане свог живота, јер ми се даде да још једном видим оне који су били увек и у свим приликама наклоњени нама и верни.'' А пук сложно виче: ''Vivat, vivat!''

Међутим, Карло Лотариншки није марио за ту војску за разлику од барона Беренклауа који је мислио: ''Дража их је и мучио ... Не само да му нису чинили непредвиђене тешкоће, већ напротив, они су били једини од којих је тачно знао шта може очекивати. Били су неспретни, мада већином стасити. Тукли су се грозно. Они су се клали. Хватали за груди, обарали и клали, задирући руком у гркљане, цепајући коже и месо као крпе, пробијајући пушком ребра, руке и колена, разбијајући темена као тикве. Зато је Беренклау, и само зато, одговарао охоло на Двору, када би му неко подругљиво рекао Ваши пандури? Да, моји пандури.'' Никакве војне заслуге, ипак, ни храброст нису их спасавали од казни; казне су биле ужасавајуће:

''Голог до паса, понесоше човека, затим до тих двеју, живих, правих, обала узане реке, којом је његово тело требало да отплови до далеке, друге стране пољане, а над којом се наднело пруће као гране врба ...

Када му одрешише ноге и одвезаше уста, и кад га усправише, зајаука, предосјећајући како га шибају већ, али то му ништа не поможе, у истом тренутку био је већ гурнут, одостраг, међу два реда војника.

Први га, невешто, ошину по глави. У коси је прут расцепио кожу, али врло кратко, тако да се на челу јави само танки млаз крви. Добошари почеше да лупају.

За тренут широм отворених очију, стаде, у том га ошину посред лица, тако да му усне препукоше и да крв шикну. Тек тад поче да трчи под пљуском што га је шибао невешто, по глави, врату, грудима и леђима.

Урлајући од бола, а везаних руку, крвав, трчао је тешко, вијући се, савијајући се и љуљајући се, тако да је из далека, из кола, откуда га је Комесар, са својим кирасирима, посматрао, изгледао као неки велики цвет, сад бео, сад рујан, што се повија на ветру.

Када је први пут пао, полише га водом и гурнуше даље. За тренут, вода што му је пљуснула у лице, на главу и груди, врати у вид и снагу и он као безуман, гурнут, поново потрча. Оба увета висила су му тада већ крвава и црвена као шкрге у рибе.

Обливен крвљу, још једном паде, опустивши везане руке међу ноге војника. Тада му већ и ноздрве беху препукле, и шаке и прсти разбијени и поцепани, тако да су висили као крпице са неког рукава.

У журби и гађењу да што пре ударе, два реда војника изударала су један другог, помешавши се у клупче над њим, кад је пао.

Искидане коже на потиљку и плећима, где је, у малим комадићима, као залогаји, испало крваво месо, погнуте главе, обезнанио се од бола, при крају. Долазећи неколико пута к себи, скакао је по трави од ужасних болова.

Све се то свршило за неколико тренутака и фелчер га је онако онесвеслог прао и везивао, не могавши да му нађе нос, ни уста, но ичи, ни уши.

Ни рођена мајка, да га је узела у крило, не би га више познала. 

Закључак 

Трагедија српског народа приказана је у роману ''Сеобе'', наставлја се у роману ''Друга књига сеоба'', такође кроз Исаковиче, који су опет вође српског народа у аустроугарској империји. У овом дјелу остварује се сан одласка у Русију, али тек тада настају права разочарења: положај српског народа у Русији био је утолико гори, што је вјера била иста то је довело до неизбјежне асимилације, па су Срби у Русији исчезли: ''Има сеоба, смрти нема.''

Заиста има нечег крвавог у пропињању једног народа у биједи и примитивизму ка нечем високом, племенитом и свијетлом. И болан и хуморан је тај донкихотизам Исаковича и њихових сународника. Сеобе су свједочанство историјске неостварености једног народа и његове културе. Европа је прегазила овај народ, а он, изгубљен али горд, немоћан али поносан, не престаје да се отима својој несрећној судбини. Трагање за Сербијом је трагање за обећаном земљом у којој би се један национ саставио са својим поријеклом, прошлошћу, са самим собом. Али у том јадном и намученом народу јавља се нада, нада која је том народу звијезда водиља. Управо та звијезда водиља пробудиће оптимизам и вољу за даље походе. Они настављају своје бесконачно трагање за идентитетом и настављају да прате звијезду у бескрајном плавом кругу.