VASI 

                Dvadeset i sestog dana  jedanaestog  meseca prve godine Gendzija (25. decembra 1864), vojnici naslednog plemica od Kage, ciji je posao bio da stite Kjoto, otisnu se na more sa usca reke Adzi u Osaki,  da pod zapovjedstvom Co Osumi-nokamija uzmu udela u nagovestenom kastigovanju Cosua.     

               Behu dva podzapovednika, Kjudaju Cukuda ï Sandjuro Jamagisi, i bele zastave behu istaknute na Cukudinim, a crvene na Jamagisijevim brodovima. Istorija govori o nenadmasnom prizoru kad su njihovi kompira brodovi, od kojih je svaki tezio po 500 kokua, krenuli sa usca ka pucini, sa crvenim i belim stegovima uzleprsanim na vetru.

               Medutim, ljudstvo na brodovima nije se osecalo nimalo viteski. Pre svega, na svakom brodu nalazilo se po trideset i cetiri clana druzine i cetiri mornara, ssto znaci ukupno po trideset i osam dusa. Bili su tako zbijeni da se niko nije magao ni .pomaci. Uz to, srednji delovi paluba behu toliko zakrceni bacvicama prepunim usoljenih rotkvi da se noga bukvalno nije imala gde staviti. Od tog zadaha, dok se na nj  malo ne navikose, mnogima pripade muka. Najzad, posto je vec bilo pri kraju jedanaestog  meseca  po  starom  kalendaru, vetar koji je duvao na moru bese toliko ostar da se ljudima cinilo kao da im se zaseca pod kozu. A kad  sunce zadje, cak i vecina tih mladih samuraja sa severa poce da cvakoce, koje zbog vetrova sto se digose od Maje koje zbog same morske studi.

   Povrh toga, brodovi su vrveli od vasi. Nisu to bile obicne vasi, koje se kriju u porubu odece. Ove su milele po jedrima. Milele po katarkama. I po samim kotvama. Uz blago preterivanje, moglo bi se reci da se nije znalo pripadaju li ti brodovi vasima ili ljudima. Naravno, iz takvog preobilja mnoga napast krenula je na njihove haljine. A cim bi se takla necije koze, smesta bi se prikrpila i stala da napaja, krvlju. Da je bila rec o pet ili deset vasaka, s njima bi se vec nekako izislo na kraj, ali ih je, kao sto rekosmo, bilo toliko da su se belele poput prosutog sezamovog semenja, te ne ostade ni najmanje nade da ce ih se covek osloboditi. Usled toga, tela samuraja, kako onih u Cukudinom tako  i u Jamagisijevom  odredu, osuse se,  kao  kod  boginja,  crvenilom  i  otocima  i po grudima, i po trbuhu, a i svuda drugde.

   Ali, ako je bilo nemogucno izici na kraj s vasima,  bilo je jos manje mogucno pustiti ih  da nekaznjeno vrsljaju.  Stoga se zaludni  ljudi  na brodovima dadose u lov. Najpre se svi, pocev od vazala pa do obicnih sandalonosaca, skidose skoro do gole koze, a onda krenuse u poteru za svud-prisutnim vasima, koje su, uhvacene, trpali svaki u svoju solj, u za caj. Kada bi danas covek pokusao da docara prizor sa tridesetak samuraja, potpasanih samo komadicem tkanine, koji, sa soljom za caj u ruci, pomno pretrazuju svako mestasce pod  ivragom  i  kotvom  na  tim  kompira-brodovima, cija je jedra zapalilo zimsko sunce Kopnenog mora, kada bi nas savremenik takav prizor docarao, pomislio bi sigurno da je po sredi kakva krupna smicalica, ali je i pre restauracije, nista manje no danas, vazila istina da pred licem nuzde sve postaje ozbiljno. Prkoseci studi, ti nagi samuraji, od kojih je svaki licio na gorostasnu vas, strpljivo su kruzili po palubi i,priljezno unistavali belu gamad.

        Na Cukudinom brodu bese neki cudan svat - pomalo nastran sredovecan covek po imenu Mori Gonosn, pesdijski oficir sa platom od sedamdeset bala pirinc i sledovanjem za pet ljudi. Bio je to, u stvai, jedini putnik koji nije lovio vasi. Stoga je, naravno, bio njima pokriven od glave do pete. Dok su se jedne pele uz pundju njegovog percina, druge su milele ,po rubu proseka na zadnjoj strani njegove suknje. No, on im nije pridavao nikakvu narocitu  paznju.

        Pogresicete,  ipak,  ako pomislite da ga vasi nisu grizle. Poput svih ostalih, i sam bese po celom telu pokriven takvim mnostvom crvenih pega da se sareneo kao curece jaje. Stavise, sudeci prema nacinu na koji je ta mesta cesao, ne bi se moglo reci da ga nisu svrbela. Ali, svrbela ili ne, on je glumio  krajnju  ravnodusnost. Da je bila rec o cistom pretvaranju, ne bi bilo tako neobicno, ali kad vide ostale gde vredno sakupljaju vasi, on im se obrati:  

        “Ne gnjavite ih. Trpajte ih u solju zive, pa ih dajte  ovamo.”

        “A Sta kanis s njima?” zapita jedan od njegovih drugova iznenadjeno.

        “Gajicu ih na sebi.”, odvrati Mori spokojno.

        “Onda cemo ih hvatati zive i tebi ih donositi.”

        Shvativsi citavu stvar kao odlicnu salu, oficir je pola dana marljivo radio sa jos, dvojicom ili trojicom drugih i uspeo da sakupi nekoliko solja  punih zivih vasi. Potajno je verovao da ce Mori, uprkos svojoj tvrdoj glavi, poloziti oruzje kad mu ih pruzi uz jedno “De, sad ih gaji.”

        Ali pre nego sto stize da ma sta izusti, Mori  rece: 

         “Tu su, znaci. Prekrasno. Odmah cu ih smestiti.”

        Njegovi drugovi ustuknuse.

     “Izrucite ih ovamo.”  rece Mori sasvim hladno, raskopcavajuci okovratnik.

     “Sad  se pravis  delija,  a posle  ces kukati.”  rekose drugi, ali on ne htede da ih cuje.

     Oni tad navrnuse solje kao trgovci pirincem kad krcme robu mericama od  pola galena i sasuse vasi Moriju za vrat, na sta on, ne remeteci sopstveno spokojstvo i savesno sakupljajuci gamad koja se bese zadrzala na spoljnim delovima odece, progovori, kao za sebe:                           

     “Hvala. Sa njima ce mi od nocas biti toplije dok spavam.”            

     “Zar vasi greju?”  rekose zabezeknuti oficiri nikome odredeno, pa se u cudu zglednuse.

     Namestajuci brizljivo okovratnik kroz koji bese  primio vasi, Mori, trijmfalno  obredi  pogledom  sva njihova lica, i nastavi da ovako govori:

     “Svi ste vi nazebli dok ste onomad dremali. A sa Gonosinom, kako stoji stvar? On ne kija.

  Njemu ne curi nos. Stavise, nije se nijednom najezio, niti je osetio stud po rukama ili nogama.

  Sta mislite, kome za to treba zahvaliti? Samo vasima.”

     Prema Morijevim objasnjenjima, izgleda da su vasi, cim se nadju na telu, prinudjene da ujedaju i izazivaju svrab. Kad grizu, covek ce sigurno hteti  da se pocese. A kada je celo telo izujedano, pozelece da  se cese svuda. Covek  je, medjutim, cudesno ustrojen, te dok se cese gde ga svrbi, cesano mesto  se prirodno, zagreva. A cim mu je toplo, pocinje da drema. Dremajuci, prestaje da oseca svrab. Na taj nacin, sa mnostvom vasi na telu covek ce lako zaspati i nece nazepsti. Iz  toga proizilazi da vasi, po svaku cenu, valja cuvati, a ne unistavati ih.

     “Izgleda da je stvarno tako.”,  rece sa odbravanjem nekoliko njogovih drugova, posto Mori iznese svee dokaze.

        Posle toga, na istom brodu citava jedna grupa  povede se za Morijevim primerom i stade da gaji vasi. Ona je, poput ostale druzine, koristila dokolicu za lov na tu gamad; razlikovalo ju je samo  to sto su njeni clanovi svaku uhvacenu vas savesno  trpali u nedra i tu je brizljivo cuvali.

        Retko se desavalo bilo gde i bilo kada da svet  prihvati  ucenje  rodonacelnika  kakve  ideologije u njegovom prvobitnom obliku. I na tom brodu se naslo podosta fariseja koji ustadose protiv Morijeve doktrine o vasima.

       Ove je predvodio neki pesadijski kapetan po imenu Inoue Tenzo. I on bese cudak: redovno je jeo sav svoj ulov. Zavrsivsi vecernji obed, on bi stavio preda se solju za caj i stao da mljacka nesto, reklo bi se, veoma ukusno. Neko bi tad zavirio u njegovu solju i video da je puna vasi  koje je pohvatao, pa bi ga zapitao:

         “Kakvog su ukusa?”  

         “Cekaj malo. Ah, da. Cini mi se da podsjecaju na pirinac przen na zejtinu.”, rekao bi on.

         Svuda se mogu naci oni koji se sluze zubima  pri unistavanju vasi, ali taj  covek im nije pri-padao. On je tu gamad jeo svakog dana kao kakvu okrepljujucu poslasticu. On se prvi  suprotstavio Moriju.

         Niko zivi se ne bese ugledao na Inouea u njegovoj  navici  da jede  vasi, ali  mu se poprilicno njih pridruzilo u njegovom opozicionarstvu. Prema njihovom  misljenju,  ljudsko  tijelo se ni u  kom slucaju  ne moze zagrejati  vasima. Sem  toga,  u “Knjizi detinjeg strahopostovanja “  stoji da telo, kosu i kozu dabijamo na dar od oceva i majki, te da je nasa prva duznost da taj dar ne skrnavimo. Od svoje volje hraniti sopstvenim telom tako nesto kao sto su vasi, izraz je necuvenog prezira prema  roditeljima. Otuda, vasi treba nemilosrdno tamaniti. Dok je greh gajiti ih. 

          U  takvim  okolnostim, malo-malo pa bi doslo do svadje izmedju Morijeve i Inoueove grupe. Dok se ostajalo na tome, bilo je lepo i krasno.

Ali stvari na kraju dobiju neocekivan obrt, tako da se od  tih pocetaka stiglo cak do potrzanja

maceva.

   Evo kako se to dogodilo. Jednog dana Moriju  donesose puno vasi koje on potrpa u solju za caj  i odlozi na stranu, u nameri da ih, po obicaju, smesti u nedra, kad ih Inoue, iskoristivsi njegovu neopreznost, pojede pre nego sto je ovaj i stigao da ista primjeti. Kad ih Mori potrazi, ne nadje ni-jednu. Onda  se  ovaj  rodonacelnik  zestoko  razgnevi.

   “ Sto si ih pojeo? “, zapita on pribliiavajuci se Inoueu s rukama na kukevima i ocima koje su

sevale.

   “ Samo maloumnici gaje na sebi  vasi,  rece Inoue hladno, ne pokazujuci ni najmanju zelju da

se tom stvari dalje bavi.

   “ Maloumnici ih jedu. “

   Mori se razbesne i udarajuci nogama o dascanu  palubu,  povika:

   “ Postoji li iko na ovom brodu ko ne duguje vasima? Jesti ih isto je sto i uzvratiti nedelom za dobrocinstvo. “

   “ Ne secam se da sam ikada imao neke vajde od vasiju. “

   “ Cak i da nisi, odvratno je unistavati bez ikakvog razloga ono sto zivi.

      Posto razmenise, svaki put sve zucnije, jos dve-tri primjedbe, Moriju iznenada pade mrak na oci, te se masi balcaka svog maca zarivenog u crvenkaste korice, Naravno, Inoue ne ustuknu. On hitro docepa svoj dugi mac u zuto-crvenim koricama, i skoci na noge. Da ih nagi ljudi koji su tuda lovili vasi silom ne razdvojise, jedan od njih bi taj sukob vjerovatno platio glavom.

       Prema kazivanju jednog koji je sve to svojim ocim vidjeo, ona dvojica, nemocno iskezena jer su ih drugovi cvrsto drzali za misice, jos su uvijek rezala “ Vasi… Vasi…”

       I dok medju samurajima na brodovima umalo nije doslo do krvoprolica oko vasi, kompira-brodovi od po 500 kokua jedrili su, reklo bi se, savrseno, ravnodusni na sve to,dalje prema zapadu, leprsajuci crvenim i bijelim znamenjem na studenom vjetru, pod sneznim nebom, na dugom, dugom putu sto je prethodilo kastigovanju Cosua.