Kratak
sadržaj
"Dnevnik
o Čarnojeviću" odbijaju da štampaju u cjelini i predlažu piscu da
izdvoji nekih pet tabaka iz ogromnog rukopisa. U hotelu "Pariz",
Crnjanski nasumice odabira dijelove teksta. Ostalo spaljuje. Kasnije je Vinaver
ispremetao poglavlja i knjiga je tako objavljena.
Zbog
toga, a i zbog činjenice da je ovaj roman lirski, ne može se govoriti o
fabuli. Knjiga, ustvari, predstavlja splet razmišljanja glavnog junaka ili, možda,
lirskog subjekta o mnogim motivima iz života, pa naravno i o životu samom.
Roman
počinje opisom i razmišljanjem o ratu Petra Rajića u kome se vidi besmisao
rata kao i "indiferentni stav glavnog junaka" (kako kažu neki kritičari).
Od tog pakla se udaljava razmišljajući o djetinjstvu, majci i periodima
bolesti koji mu, kako kaže, "behu najlepši doživljaji". Sjeća se
majčine smrti i njegove ženidbe ubrzo nakon toga, koju su ugovorile njegove
tetke i žene iz mjesta. Njegova žena, puna života i strasti, bila je previše
za ratom izmučenog čovjeka. Njegova bolest se pogoršala i on odlazi ne liječenje
u Krakov. Tu upoznaje još jednu ženu koja mu pruža samo čulnu ljubav.
Emocije
on traži i pronalazi u liku jednog sumatraiste, Čarnojevića koji je okrenut
prirodi, nebu, i koji smatra da je sve u vezi. On predstavlja Rajićevo drugo
Ja. Tekst o Čarnojeviću koji zauzima najkraći dio romana, predstavlja
centralni njegov dio i objašnjava smisao čovjekovog života, daje razlog čovjeku
da živi, te ispoljava osnovu poetike Miloša Crnjanskog, tzv.
"sumatraizam".
Rajić
se vraća iz sanatorijuma sa shvatanjem da je sreća u lišću (prirodi ),
utjeha u nebu i odlukom da će smrt dočekati smiješeći se.
Ukratko
o glavnom junaku
"U
ulozi nosioca ovih sudova (o čoveku i svetu), pojavljuje se po pravilu, lik
glavnog junaka. Glavni junak 'Dnevnika' zamišljen je kao neko ko se 'oslobodio
i odrodio od svega', kao neko koga 'ništa više ne vezuje ni za dobro ni za
zlo'. Ovom junaku život liči na komediju: 'sve sam čekao da će još nešto
doći u životu, da ovo dosad beše samo komedija. Sad vidim, da posle sažaljenja
ne dolazi ništa novo.' Čarnojevićeve noći prolaze 'u groznicama i
snovima...koji nisu mnogo luđi od jave'. Na jednom drugom mestu, ovaj moderni
Čarnojević se pita: 'ali zar je život više nego senka' i odmah odgovara:
'ne, senka je više nego život'.
Glavni
junak 'Dnevnika', osim toga kaže: 'ja ne volim plač nego tugu'. U stvarnosti
se plač i tuga razlikuju isto onako kao što se razlikuju jedno neposredno
reagovanje od stava koji iza sebe ima izvestan sud vrednosti. Emotivna
karakteristika glavnog junaka ' Dnevnika' je, dakle, ekvivalent za jedan aksiološki,
univerzalni odnos prema svetu.
O
tom odnosu govore i neke druge karakteristike Čarnojevićevog lika. Jedna od
njih je čežnja za zaboravom u nekim dalekim, polarnim predelima, čežnja za
onom zemljom 'gde je led zelen a voda plava pod ledom, sneg rumen'. Druga je
saznanje da ljubav ima u sebi nečeg neprolaznog u metafizičkom značenju te reči.
'Čini mi se jedino ona i jesen ostaje, sve je drugo samo varka.'
(...)Ali
najveća uteha junaka ovog romana je nebo. '...ako umrem', to je poslednja rečenica
knjige, 'pogledaću poslednji put nebo, utehu moju i smešiću se'.
Osim
toga, ispovedna tehnika omogućuje piscu i da na indirektan način pridobije čitaoca
za gledište glavnog junaka. Svi ostali likovi oblikuju se iz perspektive
glavnog aktera 'Dnevnika o Čarnojeviću'"
N.
Milošević, "Metafizički vid stvaralaštva Miloša Crnjanskog"
|
|
|
|
|
|