U novoj poemi Matije Bećkovića Kaža energija pesničkog kazivanja dovedena je do zastrašujućeg zamaha, viđenje i priviđenje zla dovedeno je do prizora čija snaga prevazilazi poznate umetničke okvire... Dovoljno je shvatiti, ili poverovati, da se radi o jednom satiričnom delu Sviftovog nivoa, inteligencije i prirodnosti.

  Miodrag Pavlović

  Stručnjaku lingvisti, za kakvog se usuđujem sebe smatrati, nameće se neodoljiva želja da na svoj, lingvistički način pokuša da prikaže ovu poeziju, jezički i stilski najtalentovaniju što ih je u poslednje vreme bilo na našem govornom području... Kada je na malenom ostrvu Kiži ( ne znam da li je to kaža! ), na Onješkom jezeru, u prekrasnoj severnoj zemlji Kareliji, neznani majstor sagradio u slavu pobede nad Šveđanima jedinstvenu po graditeljskom dometu dvadesetdvoglavu crkvu, svu od drveta, bez ijednog metalnog delića, oni prvi koji su to ugledali povikali su majstoru: sada baci u vodu i teslu i blanju, jer bolje od ovoga ionako nećeš više napraviti. Eto, to poslednje je upravo ono što ne preporučujemo Matiji Bećkoviću.

  Irena Grickat - Radulović

  Ono što posebno treba istaći to je Bećkovićeva neiscrpna verbalna imaginacija.Bećkovićev jezik se gradi kao neka prostrana zvučna saborna crkva, pod čijim brojnim svodovima svoje velike trenutke imaju i humor i satira, i komedija i tragedija, a apokaliptične slike moralne razgradnje, u kojima se ponovo začinje izgubljena svest o vrednostima moralnog iskustva. Visoku visinu, koju je dosegao svojim ranijim poemama, Bećković ovom Kažom i održava i povećava.

  Ljubomir Simović

  Poema Kaža nije bezopasno i bezazleno delo, ali nije delo s jednom jedinom porukom koja se da prevesti na jezik publicistike. Njena razorna snaga je u njenoj simboličnosti, u neiscrpnom mnoštvu značenja. Ova nas poema čini saučesnicima u velikoj i beskrajnoj drami, čiji je junak Zlo u različitim svojim ovlapoćenjima. I sam pripovedač koji beleži kažu, ne izdvaja sebe. Zašto bismo mi, slušaoci i čitaoci kaže, bili unapred pošteđeni? Naprotiv, svaki pažljivi čitalac kome savest nije utrnula, osetiće užas, sramotu i stid, jer će se prepoznati među onima koje pesnik žigoše kao nosioce zla. Pevanje o mržnji i zlu, ma koliko bilo žestoko po snazi izobličavanja odiše svetošću. Ono ima za svoju duhovnu osnovu monaški zavet praštanja, ali ne i zaboravljanja.

  Pavle Zorić

U prethodnim poemama pesnikova pažnja bila je usmerena više ka pojedincu, a ne toliko na narod, pa je zato element parodije igrao tim veću ulogu. Pesnik je dovodio čoveka na rub tragičnog, ali ga nije preko tog ruba i bacao. U Kaži je taj rub pređen... U Kaži se vrti bezmalo ceo jedan kosmos sa svim etičkim promašajima i nevoljama koje čoveka mogu snaći. To je mitologija i istorija jednovremeno... Matija Bećkovićnikad nije bio tako sumorno zamišljen kao u Kaži, jer je, čini se, tek u njoj progledala svest o dubini ljudskog ponora, o beznađu ljudskog pada... ali ma koliko se Kaža odnosila na srpsku istoriju, ona nije samo to niti želi da bude samo to. Ona je sveopšta ljudska drama koja obuhvata sveljudski prostor.

  Miodrag Petrović

  Kaža nije samo veliki srpski spev nego i veliki srpski plač. Ovom knjigom je naš jezik stao naspram Velikog Zla i Velike laži. Dobili smo priču o našoj negativnoj istoriji.

  Milan Komnenić

  Ono što u pogovoru za Lele i kuku kaže za pesmu, da nije naša nego da smo mi njeni, u Kaži vredi za sam jezik koji je od pesme daleko širi pa, na izvestan način i dublji. Dok u Njegoša poezija je bila vrhunac jezika, u Matije je jezik vrhunac, pre dno ili koren poezije... Da se ta razlika između njegoševske poezije i matijinskog jezika ovde odmah uoči, valja reći da je pesma bila čovekov cilj, a jezik je, pak, njegov samo za nevolju cilj, pre uzrok nego cilj, jezik kojim čovek ne vladaveć koji njime vlada...

Bilo je to proviđenje jezika

Kaža koja se kazivala sam a.

  Matija je i samim pesničkim postupkom pokušao da sledi logiku sveta koji otkriva. Rekli smo već da on manje priča jezikom, a više priča o jeziku, čak sam jezik, da on ne ugrađuje reči, već razgrađuje građevinu da bi dopro do tajne jezika, do korena jezika, do poslednje, do Kažine kaže koja samo

  Slepe nas je od reči do reči sprovodila

Našim se ustima i krvlju poslužila

Da čini svoje i kaže šta je htela.

  Dosledno shvatanju jezika kao uzroka, kao prvog, jedinog i trajnog pokretača, Matija će biti okrenut natrag a ne napred...

  Ako ikada bude namirena

Knjiga koja je morala da se zbude

I okrvavljenim se rečima zapečati

Svako slovo od njenog progovora

Koje je kao stope za sobom ostavljala

Natrag će nas dovesti do izvora

U kome ćemo sebe ugledati.

  Upravo to ijeste svrha pesnikovog napora, krvavim stopama reči stići do početka, osloboditi se građevine ( priče ) u koju nas samo jezik uziđuje poput brata i sestrice, Stoje i Stojana; cilj je ovladati jezikom, a ne služiti mu, cilj je da jezik bude naš a ne mi njegovi.

  Stevan Kordić