Od nekoga doba izgleda mi kao

Da ce  se moje zamutiti oko,

Dusa i zelje i sve sto sam znao

Gubi se,pasce u mracno, duboko.

Miran sam..ni trun srdzbe ili cega

Sto pravi smesnim nemocne i jadne,

Smrt, vecno ziva, buducnost je svega –

Sveg sto rodjenjem u kolevku padne.

Nekad, dok mladost, prolazna i bludna,

Vodjena strascu koja razum pleni,

Gotovo uvek i za porok budna –

Nekad, dok mladost zivljase u meni,

Smejah se cesto, podrugljivo vazda,

Prirodi, Bogu, i govorah smelo,

Da onaj koji oblicja nam sazda

Ucini sramno,kukavicko delo.

I pricah sebi da cu jednom moci,

Sa mislju koju velicina daje,

Zderati zastor s neprovidnih noci,

Videti prostor i vecnost kakva je,

I da cu otud trag bezumlju znati,

I gde je proslost sa bezbrojno zrtvi,

Cije je vreme, ko je Bogu mati,

Nasto je zivot i kud idu mrtvi.

I tada kao sa vulkana lava,

Sipacu misli sto nas razum prze –

Tresce se vecnost i pucina plava,

I svi atomi koji svetlost drze.