Jos jednom samo, o, da mi je dici

Ispod zivota svet umrlih nada,

Jos jednom samo, o, da mi je ici

Prostorom snova pod vidikom jada.

Potajna slabost i zudnja ka sreci,

Skrivene misli u boji ljubavi,

Njen pogled nekad sve sto znade reci,

Jos jednom samo da je da se javi.

U harmoniji svetlosti i tame,

Lik duse trajno gde se od nas krije,

Gde svesti nema, vec ideje same,

Otkud bol slece, da osecaj svije

U meni o njoj, o lepoti, cvecu

I o mladosti – o jos jednom samo,

Da mi je da se moje misli krecu,

Da mi je da sam jos jedanput tamo.

Da mi je da sam u predelima onim,

Gde su mladost, san i uspomene,

Kod negda svojih da je da se sklonim

S lepotom njenom sto k`o miris vene.

Il` da je groblja, senki, vetra, zvuka

I igre mrtvih, avetinja kolo,

Da je bolova, secanja, jauka –

Znamenja, da sam nekad i ja vol`o.

Al` nije.Ja znam svi ti dani stari,

I zelje, njena tuga i lepota,

I nezne veze osmeha i cari

Nemaju vise za mene zivota.

Nemaju vise zivota ni za nju

Sva njena ljubav i moja stradanja,

Dremez i suton i nocu i danju.

Nama se spava. Nama se ne sanja.

Gube se redom, trunu pod zivotom

Aleje bola i podneblja plava,

I moja lira sa njenom lepotom,

Tugom i srecom…Da je da se spava.

I samo katkad, al` to retko biva,

Nju kada vidim posred ovih zala,

Prilazi k meni neka magla siva,

Nagovest bleda dalekih obala.

Gledeci dugo taj magleni veo,

Kamo se dani moji razasuse,

Siri se pokrov velik, prostran, beo,

Pod kojim leze utopljene duse.