Esej: "Slobodna Zemlja"

       Ходајући ивицом живота, на танкој линији која разграничава свјетло од таме, добро од зла, достижем крајњу тачку људског постојања. Сада сви моји психолошки ратови и немири остају иза мене. У овом  тренутку схватам поенту људског постојања, схватам да је човјек ту само због равнотеже међу звијездама. Када промислим, свијет у ком се налазим изгледа тако смијешно и нестварано, као какав сан. Тај свијет је у такво стање довела само људска похлепа за нечим бољим и љепшим. Заиста, каква агонија, и прави доказ да је човјек само лоша копија разумног бића. Толико негативних и црних ствари потпуно ме растуже, али само једна помисао на циљ који је преда мном , тако близу, доводи ме до услика. Тако сам охрабрен док ходам и након сваког корака постајем све чвршћи и самоувјеренији. Коначно , прилазам капији Слободне земље. Свијетлост те капије обасипа моје чело које је препуно капљица зноја које облијевају моје образе. За неколико тренутака та иста свијетлост нагло слаби, а мало након тога и нестаје, брзо и бесчујно. Помислио сам да је ово крај, да је све готово, све потпуно избрисано појавом таме која је прогутала ону раздрагану свијетлост капије. У једном  тренутку сам помисилио да сам мртав и заробљен у тами која ме окружује. И тако неколико минута, сати, дана… бејах затворен у царству таме које је бескрајно и без излаза. Нашао сам себе као још једну жртву краља Моргота, господара Мрке планине и свих мрачних и злих сила са оне стране ријеке Трк. Али, одједном, некако из ничега створио се старац, са дугом сребрном брадом која је благо падала на његова топла прса, да би се на крајевима савијала према горе и тако стварала утисак велике скривености. Лаганим и ситним корацима све се више приближавао. Након неког времена, био је ту, веома близу. Коначно ми је пришао и пружио руку уз ријечи :

     - ”Ја сам Гандалф, чувар мудрости и добре магије. Дошао сам да ти помогнем и упутим те на прави излаз из Морготове краљевине”

    - ”Али”, рекох ја… “.

    - “Нема али”, прекиде ме одмах и рече да пођем смјеста за њим.

         Нисам могао распознати правац којим идемо. Упркос дугом ходању и мом силном упирању очима, ништа нисам видио јер  свуд око нас била мукла тишина и мрак. Негдје након неколико сати хода у правцу, непознатом за мене, прозбори Гандалф:

       - “За сада смо сигурни, можеш да сједнеш и да се мало опустиш”.  

          Ове ријечи требале су да представљају за мене охрабрење, али усред мрака и таме, која нас је окруживала , нису могле да имају позитиван утицај. Затим сам, изнемоглим очима, погледао Гандалфа тако очајно, у једном тренутку избезумљено, да би на крају занијемио на те његове ријечи. Послије пола часа одмарања, Гандалф се придиже и забринуто погледа уоколо:

        - “Кренимо”, рече он, сигурним и истовремено дрхтавим гласом и затим пружи руку показујући правац.

        Тако кренусмо журним кораком, надам се у оном истом правцу којим смо се били упутили на почетку. Ишли смо тако, не знам тачно колико, а оклиш се полако почео мијењати и постајати свјетлији, али још увијек доста нејасан. Рекох себи : На улазу у овај свијет мислио сам да су сви моји психолошки ратови иза мене и да нећу морати више да се борим за свој мир. Тако размишљајући и концентришући сву своју пажњу на мисли које су струјале мојом главом, непримјетно, али полако,  заостајао сам за Гандалфом. Упрос свему, успио сам да се усредсредим и одржим трчећи корак којим је ишао Гандалф и који је за мене значио излаз. Већ сам био потпуно изнемогао и на неки начин преплашен да нећу успјети издржати и сустићи Гандалфа. Али, у том тренутку мудрац стаде и окрену се према мени. Испред нас се указаше велика гвоздена врата, а ја још увијек у страху и онако задихан нисам био у стању да схватим да смо коначно стигли.

         - “Ово је излаз”, рече Гандалф и извади велики златни кључ на ком је било утиснуто, веома дубоко и прецизно, што је била особина за коваче тог времена у Дивљиленду, крупним словима име Инглорион.

             Инглорион се сматрао најмудријим човјеком тог времена. Затим Гандалф  златни кључ стави у браву и чврстим покретом у лијеву страну начини да се врата отворе. Тако ступисмо на тло  СЛОБОДНЕ ЗЕМЉЕ која је, послије оне тмине, изгледала нестварна. Направио сам први корак, по мекој зеленој трави и упитао Гандалфа:

      - ”Да ли се ово заиста дешава? Да ли смо заиста стигли у Слободну Земљу”

              Гандалф направи израз лица као да хоће нешто да каже, али у том тренутку, ја падох, нестигавши чути одговор. Док сам  беспомоћно лежао на тлу Слободне земље - циљу и крајњој тачки остварења мојих  надања, могло се десити толико много ствари  којих нисам био уопште свјестан. Дошао сам себи након извјесног времена лежећи у постељи на којој се налазила отворена књига Господар прстенова поштованог господина Џ. Р. Р. Толкина.

Matej Savic