“Tamo je na običnim policama bilo mnogo uredno složenih knjiga, časopisa i ostalih publikacija, koje su, primećujemo, bile tako raspoređene da se piscu kao potrebna literatura uvek nađu na dohvat ruku i očiju. Domaći klasici bili su odeljeni od stranih, posebno komplet Bajronovih dela, zatim grčkih i rimskih klasika. Padale su u oči mnoge, malog formata, lepo ukoričene knjige Propercija.
Jedna manja stilska vitrina bila je skoro ispunjena objavljenim knjigama u raznim izdanjima Isidore Sekulić, kao i nekim njoj posvećenim delima. U zatvorenom sekreteru, po svoj prilici, čuvala je rukopise i prepisku.
Na radnom stolu, pored uredno složenih olovaka, pera sa mastionicom, zapazili smo i manju pisaću mašinu marke "hermes bebi", ćirilicu. Tu je i stona lampa sa vezenim zastorom iznad sijalice da bi svetlo bolje padalo na redigovane strane rukopisa, a pored pribora za pisanje naočari sa prostim, žičanim okvirom, dok smo zapazili i lupu za čitanje sitnijih slova.
Iznad komode-sekretera na zidu padao je u oči, između dva mesingana svećnjaka, veliki portret Petra Petrovića Njegoša u vladičanskoj, svečanoj odeći. A pored naslonjače od pliša višnjeve boje nalazila se klub garnitura velikih, udobnih kožnih fotelja.
- Ova gomila knjiga je moja svakodnevna lektira - kaže gospođa Isidora pokazujući na radni sto. - Ne čitam nikad samo jednu knjigu nego uvek po nekoliko, i to sa različitom tematikom. A sada pogledajte prvu knjigu i nemojte se začuditi...
Po utisnutom zlatnom krstu na crnim koricama te obimne knjige, bilo nam je jasno da je to Biblija, a tada Isidora sa blagim osmehom izreče svoj komentar:
- Možda se čudite što ovde vidite i Bibliju, koja je za mene najmodernija literatura. Verujte, sve je iz Biblije proizišlo na ovom svetu i u njoj sve je sadržano. A da je to tačno, uporedite opis prirode posle starozavetnog potopa i izveštaje američkih listova nakon eksplozije atomske bombe. I u Bibliji, i na današnjoj Zemlji, posle katastrofe u japanskoj Hirošimi, opisi opustošene prirode se podudaraju. I to je dokaz više da se istorija ponavlja. Zato sam u jednom eseju na tu temu kataklizme izvela zaključak da su starozavetni proroci s pravom govorili da Bog ima silu da zapečaćiva zvezde, a danas čovek ima silu da otpečaćiva atome! Tu se ogleda i prava nauka života...
Druga knjiga, ispod Biblije, bila je Ćopićev skoro odštampan roman Prolom. Na pitanje šta misli o tom delu s ratnom tematikom omiljenog kod široke čitalačke publike pisca, posle kraćeg premišljanja, Isidora je odgovorila:
- Pročitala sam Ćopićev roman. Nije se setio da mi ga pošalje nego sam ga dobila iz Prosvete. Verovatno ne znate da je on, pored Politike, koja ga je prva i najviše štampala u mladim godinama, i moje otkriće. Kao član žirija, glasala sam još pre rata da on dobije jednu visoku nagradu. I druge pisce, starije i mlađe, kao što je Crnjanski, ako su talentovani, rado sam svojim prikazima hrabrila i podržavala... Po meni, Ćopić je najbolji kao pisac za decu i humorista, ali ga zbog toga oštro kritikuju i onemogućavaju. A to je šteta. Nenadoknadiva!... Nama je kao hleb potrebna i vedra literatura, jer osim Sremca, Domanovića i Nušića skoro da ništa vrednije u toj oblasti nemamo...“

”Pitam Isidoru da li je čitala Davičov roman Pesma, koji su tadašnji kritičari sa ideologom Đilasom na čelu dizali do zvezda i čak poredili sa Gorskim vijencem.
- Jesam, pročitala sam taj toliko hvaljeni roman o beogradskim ilegalcima sa puno lascivnih pasaža - odgovorila je Isidora. - Ne dopada mi se u njemu što ima toliko plotskog, vulgarnog, kao kad onaj čuveni pesnik Veković povaljuje onu vešerku na tavanu. Ne znam šta mu je to trebalo. Ja nisam protivnik erotske literature, čitala sam svojevremeno i Markiza de Sada, a sad skoro i jedan američki ratni roman gde se razvija velika ljubav između dva osamljena u pustinji muškarca, ali da znate kako je ona osećajno, na visoki umetnički način prikazana. Sjajna je i Kolet, kada verno prikazuje doživljene strasti, ali Davičo tome nije dorastao. Doduše, izvesni odlomci iz Pesme do krajnosti su moderno ostvareni, sadrže visoke umetničke domete, samo što taj roman nema mere...
Otvarajući vrata susedne sobe, Isidora nam predloži:
- Ovde je hladno, zato vas i nisam ponudila da sednete. Ložim peć samo u spavaćoj sobi, koja je, istovremeno, i gostinska a tamo preko zime i radim... Ogrev je dosta skup, pa moram da štedim...
Stupivši u tu čistu i svetlu sobu sa oskudnim nameštajem, prijatno ogrejani toplotom peći u kojoj je plamsala vatra, skinuli smo naše zimske kapute. Ponuđeni, seli smo na obične stolice, preko puta Isidorinog gvozdenog kreveta prepokrivenog ćebadima i vezenim jastucima. Primećujem, iznad postelje, pored ikone krsne slave Svetog Nikole još nekoliko slika biblijske tematike, a tu je bila i uramljena molitva "Oče naš".
Dok je gospođa Isidora stavljala čajnik na peć razgledali smo umetničke slike sa potpisima autora Jovana Bijelića, Ivana Radovića, Zore Petrović, Milana Konjovića, Staše Beložanskog, Milice Bešević - bila je tu čitava mala galerija naše savremene likovne umetnosti. A padao je u oči i maleni, amaterski likovni rad uvaženog naučnika - lingviste Aleksandra Belića.
Posle proveravanja čajnika na peći da li je voda uzavrela, gospođa Isidora je sela ispred nas, a onda upali stonu lampu sa manjim abažurom, koja je bacala posebnu svetlost na njeno staračkim borama izbrazdano ozbiljno lice uokvireno sedom, srebrnastom punđom. Tada smo doživeli iznenađenje. Ona se odjednom namrštila i jeknula od iznenadnog bola u predelu ispupčenih očnih kapaka, koje je masirala prstima. Od tog njenog bolnog uzvika smo se trgli, dok ona polusavijena ništa nije govorila. U tom trenutku pričinilo mi se da smo joj bili zaista na smetnji, i očekivao sam njen prekor zbog uznemirenja u toj zimskoj noći, kao da će nam strogim glasom reći: "Zašto me uznemiravate? Zar ne vidite koliko mi je teško!" Ali, umesto da nam pokaže vrata, kao što smo očekivali po kazivanjima naših zluradih kolega, Isidora, uspravljajući se i sedeći i dalje na stolici, prešavši rukom blago preko čela, reče tihim glasom:
- Izvinite, imala sam opet napad očnog živca. Ali, ne predajem se ja lako bolesti. Hajde, kažite šta želite od mene?...
Plašeći se njenog ponovljenog, bolnog napada, mi smo, što se kaže, posluženi od Isidore toplim čajem, odmah prešli "na stvar", zamolivši je za koji literarni prilog da bismo ga štampali u prazničnom broju omladinskog lista. Kao da je prečula tu našu molbu, Isidora i dalje prigušenim, tihim glasom, reče:
- Iskreno da vam kažem ne volim mnogo novinare, jer se oni površno interesuju za sve. Verujte, literatura nije ono što se kupi za nekoliko dinara na kiosku i strpa u džep.”

”Ali, delovanje štampe kao "sedme sile" magično je i ja joj nikada nisam mogla odoleti, tako da ni sada ne znam koliko imam svojih rasturenih tekstova po raznim listovima. Najviše prigodnih članaka sam objavila u Politici, a sada, pored časopisa Književnost, povremeno sarađujem u NIN-u. To su dobro uređene nedeljne novine sa grupom izvanrednih mlađih saradnika.
Iznenada je Isidora napustila sobu, a kada se brzo vratila donela je nekoliko knjiga, rekavši:
- E, baš imate sreće! Da ne odete praznih ruku, pronašla sam svoju knjigu Zapisi. To je retko izdanje štampano samo u tri stotine primeraka 1941. godine. Pored te knjige, za vreme rata izdala sam o svom trošku još tri pod simboličnim naslovom Analitički trenuci i teme. U stvari, tu su sabrani svi moji članci, ogledi i eseji iz raznih međuratnih publikacija. A do njihovog štampanja došlo je gotovo slučajno...
Od naše strane zamoljena da ispriča kako je došlo do objavljivanja te knjige rado nam je gospođa Isidora izašla u susret, rekavši:
- Sećam se da je bila jaka zima te 1941. godine, a dođe moj poznanik, Akademijin štampar Anđelković, pa mi kaže: "Gospođo Isidora, rat je, a moje mašine stoje prazne, besposlene... Na stovarištu imam dovoljno hartije... Hajde da štampamo vaša izabrana dela". "A kakve koristi imate od toga?" - pitam Anđelkovića. "Samo mi je važno da štamparija radi, odgovara on, inače se bojim da će je, u protivnom, zatvoriti". Imala sam nešto ušteđevine od rada na Rečniku u Akademiji, kao i držanja časova stranih jezika, pa sebi rekoh: Ko zna šta nosi dan, a šta noć. Potrudi se da sabereš svoje rasute rukopise, pa ih rediguj i daj u štampu. Ali, postavila sam štamparu uslov da se te knjige ne prodaju pod okupacijom, nego ceo, maleni tiraž, meni ovde donese. Tako je i učinjeno...
- I, šta je potom bilo? - raspitujem se za dalju sudbinu tog retkog izdanja koje nisam video ni u antikvarnicama.
- Osim nešto kompleta poklonjenih prijateljima i onog što je Cvijanović među svojim ljubiteljima knjiga rasturio, skoro sav tiraž je propao od vlage na tavanu - kaže s uzdahom Isidora. - Eto, ovi preostali primerci su, zaista, retki. A po jedan komplet darovala sam bibliotekama.
- Nadamo se da će te knjige olakšati posao kasnijim priređivačima vaših sabranih dela - primećujem.
- Ne govorite mi o tome, jer ne verujem da će mi za života izdati ni izabrana, a kamoli sabrana dela - kazala je Isidora jetkim glasom. - Retko je to ko u našoj siromašnoj literaturi doživeo...
Zahvalili smo pred odlazak gospođi Isidori na poklonu, a moj prijatelj zamolio je za posvetu, što je odlučno odbila:
- Ne, ne mogu to napisati... Bolje da se za to obratite nekoj glumici, mladoj i zgodnoj, a ne meni - babi!
Potom je Isidora odbila i da nam se na svojim knjigama samo potpiše nastavljajući već ljutitim glasom:
- Kakav autogram i slične gluposti! Ne dozvoljavam ni fotoreporterima da me slikaju za novine. Nisam Đina Lolobriđida ili ona plava Merlinka, kako li je zovu... Imam samo nešto slika iz mladosti... A sada mi i ne pada na pamet da zauzimam poze pred objektivom foto-aparata. Čemu slikati, ovekovečavati jednu staru ženu, koja je, što naš narod kaže, s obe noge već u grobu...
Nastala je mučna tišina. Ništa nam drugo nije ostalo nego da ustanemo i pođemo. Ispraćajući nas do dvorišne kapije, starica se odjednom dobroćudno osmehnu i reče:
- Kada pročitate onu crticu iz mog zavičaja, biće vam sve jasnije, pa možete, ako nađete vremena i imate volje, da me opet posetite...
Pročitavši zapis Isidore Sekulić U rodnom selu, bilo mi je jasno otkuda tolike odbojnosti naše književnice prema svom zavičaju, gde je na nagovaranje prijatelja stigla "u starosti". Videvši da su ostale skoro ruševine od njene rodne kuće, a da od meštana nikoga ne poznaje, Isidora je pesimistički pisala. “

”Usput mislim: niko dakle ne zna zapravo gde se rodio. I ta misao mi je bila tako prijatna... Kako popovi uzaludno zapisuju. Njihove knjige su kao stara groblja... Moja majka, da dođe sad tamo sa nekog dalekog groblja u kojem leži od svoje dvadeset i sedme godine, ne bi me prepoznala... Moje rodno mesto: iluzija..."
Pri sledećem viđenju, kao i kasnijim posetama, pokušavao sam gospođu Isidoru da nagovorim da napiše koji prilog za naše omladinsko glasilo, ali osim obećanja da se strpim, nisam dalje ništa postigao.
Saznavši iz njenih analitičkih, kontemplativnih Zapisa da je rođena u malom bačkom selu Mošorinu, predložio sam Isidori da za naš list napiše, odnosno dopuni, zavičajna sećanja. To joj nije bilo po volji. Odmahnula je neodređeno glavom, strgla naočari i, lupajući koštunjavim prstima po stolu, reče:
- Moram vam priznati da nikada nisam bila vezana za svoj zavičaj u kojem je pola veka pre mog rođenja ugledao svetlost dana i Svetozar Miletić, znameniti borac za slobodu i prava Srba u ondašnjoj Austrougarskoj. Svoje rodno mesto u zrelim godinama samo sam jednom obišla. Bilo je komično to moje putovanje, jer sam najpre sela na voz, onda u fijaker, zatim skelom preko reke, a onda hajde na seoska kola, koja su u Mošorinu vukla dva kljuseta... Još iste večeri sam se vratila kući...
- Da li ste tom prilikom, ipak, osetili želju da se bar malo zadržite u vašoj rodnoj kući? - pitam.
- Kakva moja rodna kuća! Vratila sam se u moj voljeni Beograd, jer mi je tamo, u zavičaju, sve bilo nepoznato, skoro tuđe - nastavila je svoje neveselo kazivanje Isidora. - O tom svom neugodnom doživljaju tridesetih godina, kada se još niste ni rodili, napisala sam crticu u časopisu Misao, koja je lepo ocenjena...
Zamoljena da nešto više kaže o svom rodnom kraju i ranim godinama, Isidora mi je poverila:
- Rođena sam u Bačkoj. To je zemlja prostrana sa malim selima u vidu jedne duže, prašnjave glavne ulice, gde se ističu crkveni toranj i školski krov... Tačan datum mog rođenja u selu Mošorinu po novom kalendaru je 16. februar 1877. godine a došla sam na svet u kući uvaženog opštinskog beležnika Danila Sekulića i majke Ljubice.
Sledeće godine preselili smo se u Rumu. Otac je, kao svaki kulturni čovek, bio veoma ambiciozan. I to na moju štetu. Od četvrte godine, podučavana od oca - erudite, znala sam napamet latinske dečje stihove. Taj moj otac bio je stvarno veoma učen i ozbiljan u svakoj prilici, naročito posle smrti mog starijeg brata Predraga u sedmoj godini.
A baš kada sam pošla u osnovnu školu, krajem 1883. godine od „suhe bolesti" umire moja mlada majka. Tada sam ostala sa mlađim bratom Dimitrijem-Mitom, nežnim i bolešljivim, pod očevim nadzorom. Potom otac je dobio službeni premeštaj za Zemun i kao gradski kapetan tamo se naselio u Ulici tri goluba, blizu crkve s pogledom na Dunav.
Bila sam pod stalnim očevim nadzorom. I čini mi se da je kod nas tada sve bilo raspamećeno, danas jasno vidim, nemojte me gledati čudeći se... Pitam ja vas: kako neko može da bude pametan i realan kada ga je otac odmalena učio poslovicama na latinskom i starogrčkom, a onda stihovima rimskim, tih drevnih, sjajnih pesnika... Inače, pri školovanju isticala sam se marljivošću, bila dobar đak, postizala vanredan uspeh... “