»San pismenosti je da postane usmenost« (M.Beckovic)

Bećković se vremenski vezuje za ono doba posleratne srpske poezije u kojem su jasno bila vidljiva nova traganja sa znacima jedne poetike koja stoji na vremenskom raskršću; iako je Bećkovića teško i u tom smislu određivati »generacijski« - uvek je na neki način stajao po strani - ne možemo ga posmatrati ni izdvojeno; u svakom slučaju već sa svojom ranom poezijom Beckovic stoji kao svojevrsni medjas u odnosu na V. Popu ili B. Miljkovica od kojih se na samom pocetku i poezijom i poetikom razlikuje;

U prvim se pesmama M. Beckovica nazire iskrena lirika, ali opterecena »sadrzajem«. U strukturi cak i rane Beckoviceve lirike su sve cesce prisutni pozajmljeni arhaicni iskazi i »slike« Beckovicev ciji se iskaz oblikuje prema tradiciji, kako onoj dalekoj tako i blizoj, ali se ipak nikako ne bi moglo tvrditi da rana Beckoviceva poezija nema dah i car magije - njegova poezija toga doba je ono najbolje u njegovom dosadasnjem opusu. Dah magije i lepota zvucanja unose svezinu u okostalu formu soneta posebno jednim iskrenim, panteistickim i jesenjinovski-imazinistickim osecanjem sveta u toj poeziji ciji se hronotop maksimalno siroko otvara, sa akcentima koji potvrdjuju prisustvo pesnicki zaista iskreno uznemirenog pesnickog subjekta

On ce vec u poemi Vera Pavladoljska disati autenticnom svezinom izraza Otvara se jedan svet koji pesnik meri snagom ljubavi, svet u kojem su i on i svet stopljeni u jedno, do grca i suza. Nisu osnovni akcenti intonirani jednostavno, ima u njima dubine jednog gorkog saznanja o svetu koji nam je sudbina, sa fino naglasenim notama najdubljeg metafizickog »ukusa«. U drugim primerima se taj nemir iskazuje »slikom« ispunjenom bojom koja jos jednom istice tragicno osecanje sveta u kojem covek ima »usta - usta puna zemlje i sliku ptice koja cveta u vazduhu« da bi se i slika i osecanje sazeli u grc najdublje tragike –

Ono sto se odnosi posebno na Beckovica - je bilo raskid sa jednom tradicijom ali i kretanje u retrogradnom smeru; kida se sa tradicijom Pope i Miljkovica, recimo, i okrece se dublje nazad i to ce se u poeziji Beckovicevoj ogledati na svim nivoima strukture; oblik skaza postaje dominantan i knjige Kaza ili Lele i kuku, recimo, opstaju na takvoj eksploataciji arhaicnog, ali jos citav niz pesnickih zbirki opstaje na tome - na tom tudjem glasu, na glasu kolektiviteta;

u Beckovicevoj pak poeziji - posebno u poemi Ceracemo se jos - ima na pretek elemenata koji se namecu svojom upotrebljivoscu; u prvom je planu upravo ideoloska, politicka upotrebljivost sto je skoro zakon u slucajevima kada se poezija i propoved poistovete, a u vremenima tipicno populisticke »rednje« - kako bi to kazao Laza Kostic - dogadja se i to da se poezija zameni propovedanjem, sto je u Beckovicevom slucaju ocevidno, sto je i potvrdila odavno prisutna linija ubijanja metafore te njene zamene retorikom

(Mirko Djordjevic)