PISMO MAJCI

Još si živa, ti starice moja?

Živ sam i ja. Pozdravljam te, znaj!

Nek` se zari kolibica tvoja

i nad njome neizrečni sjaj.

Meni pišu, da tajeći zebnju

brižna tužiš za mnom svaki dan,

da izlaziš na drum k`o u šetnju,

uvijena u stari kaftan.

Da u plavom sutonu te muči

često ista slika i kut –

tobož da me u kafanskoj tuči

udario nož sred srca ljut.

Ništa, majko! Smiri se iz tija.

To je grozno bunilo, jad nem.

Nisam tako očajna bekrija

da ne vidim tebe, a da mrme.

Kao nekad , ja sam i sad nežan

i jedino sanjam sve o tom,

da me prođe jad, crn, neizbežan,

i da što pre dođem domu svom.

Vratiću se kad olista granje

naše bašte, kada bukne sve.

Ne budi me ti tad u razdanje

k`o no osam leta šti si pre.

O, ne budi odsanjani šumor,

ne uzbuđuj to što se zbi, -

odveć rani gubitak i umor

pruži meni život što ne bdi.

I ne uči da se molim. Brajko,

k starom nema povratka, pa kraj.

Ti jedina radost si mi, majko,

i jedini neizrečni sjaj.

Zaboravi ti na svoju zebnju,

i ne tuži za mnom svaki dan.

Ne izlazi na drum k`o u šetnju,

uvijena u stari kaftan.

1924.

nazad