ЈЕСЕН

Тихо, у боровици планинског била,

гриву зачешљава-јесен-риђа кобила.

Над ријечним велом што обале милује

модро се звецкање потковица чује

А прота-вјетар док пажљиво гази,

заковитла лишће на савитој стази,

и љуби у грмљу, на оскорушеном листу

црвене ране невидљивоме Кристу.