Ostali pesnici tog vremena 

Sima Pandurović
Vladislav Petković Dis
Milutin Bojić
ostali

Сима Пандуровић

Крајњи израз песимизма епохе дао је Сима Пандуровић (1883-1960), такође Београђанин. Објавио је две књиге песма, Посмртне почасти (1908) и Дани и ноћи (1912), од којих прва спада у најзначајније песничке књиге тог раздобља. После првог светског рата углавном престаје писати песме и бави се критиком, естетиком и другим књижевним пословима. Као песник развио се под утицајем Бодлера и француских симболиста. Познавао је и немачку песимистичку философију (посебно Шопенхауера), која је утицала како на његов песимизам тако и на његову склоност к рационалистичком начину мишљења. Одлике Пандуровићева песимизма јесу рационалност и интелектуалност, логика и јасноћа. "Демон мисаоности у овом особеном лиричару више је логичар него метафизичар", приметила је И. Секулић. Трезвен и хладан, без нејасности, без ирационалних трептаја и тежњи, Пандуровић је изразио рационалну језу пред злом у свету. Оно је свемоћно и неограничено, обухвата све и продире у све, у љубав, у друштво, у читав живот. Тамница као једна од основних слика епохе добила је код њега чулну опипљивост, с њених зидова слива се мемла и меша с његовим сузама а он нема никакве жеље да изиђе напоље, међу људе, у живот. И у свом покољењу налази исто: "суморну мисо", "замагљен поглед", "одрицање немо", "страст што је буктала и које сад није". Тај светски бол може се савладати само по цену гашења осећања, ишчезнућа свега што се доживело у потпуном, лековитом забораву (Потрес) или у лудилу (Светковина). Слично првом српском песнику рационалисти, Ј. С. Поповићу, и Пандуровић пева о благотворности лудила. Оно нас ослобађа окова у које је човек већ самим рођењем бачен. То суморно, болничко расположење захватило је и љубавну лирику. Љубав је у његовим песмама увек повезана са смрћу: како и све друге што вреди она припада прошлости, и то оној која је с ону страну постојања. Док је Ракић скептик љубави, Пандуровић је "гробар љубави". Сам наслов његове главне збирке Посмртне почасти, наговештава нешто што је нестало, умрло, чему се држи опело. У њој песник сахрањује све редом па и вољену жену. Визија гробног мрака дата је у јасним, прецизним, одмереним и хладним стиховима који изазивају језу.

Пандуровић је ипак знао запевати и друкчијим гласом. Као и остали песници његова нараштаја био је захваћен моћним родољубивим таласом. Слично Ракићу, он је одличан родољубиви песник. Неке његове родољубиве песме спадају у најбоље што их је написао. Његова класична, антологијска Родна груда, дубока, мисаона, без иједне речи патриотске емфазе, једноставна, истински лирична, зна само за једну нежност, за једну љубав која "не чили", љубав према домовини. Дах живота, вере и наде струји и у свим другим песмама колективне инспирације, од којих су неке испеване под дојмом великих, судбинских догађаја које је проживљавала отаџбина.

Скерлић је поводом прве Пандуровићеве збирке написао чланак под насловом Једна књижевна зараза, у којем је, признавши песнику таленат, одбацио песимизам и деструктивни смисао његове поезије. Сасвим је супротан био однос младих према Пандуровићу. Они су у њему видели свог песника. У модернистичком покрету уочи првог светског рата и непосредно после њега он је био један од песничких узора. Под његовим утицајем били су, међу осталима, и млади Андрић и Ујевић. Вредност његове поезије била је пре свега у новим хоризонтима које је отварала, у новим темама и осећањима, док је у форми и изразу остала до краја у границама нашег парнасизма.

 

Владислав Петковић Дис

Пандуровићев пријатељ и песнички друг Владислав Петковић Дис (1880-1917) представља својеврстан врхунац у развоју поезије тог доба. Био је необична, трагична личност. У животу га прате неуспеси, порази и недаће. Завршио је гимназију, али матуру никако није могао положити те је једно време радио као привремени учитељ на селу, а затим, по преласку у Београд, премеравао је шљиве у општинској царинарници. Време је највише проводио по кафанама те је остао у сећању као једна од најособенијих фигура славне београдске боемије с почетка овог века. Извесно време, после срећне женидбе, би се ипак смирио, али су убрзо дошли ратови да све наде у лепше дане однесу у неповрат. У првом балканском рату био је ратни извештач; у првом светском рату, трагичне 1915, налази се у маси избеглица које су се с војском повлачиле преко Албаније. Као и остали интелектуалци, с Крфа је послат у Француску. Изгнанство и одвојеност од породице тешко је подносио, уз то се разболео од туберкулозе, тако да није било изгледа да ће преживети рат. Судбина је ипак хтела да његова смрт не буде обична, банална смрт многих српских писаца: није умро од сушице већ се утопио у Јонском мору кад је брод, којим је путовао из Француске на Крф, торпедовала немачке подморница. Такав крај као да је наслутио насловом своје прве и главне збирке песама Утопљене душе (1911) и основним расположењима што веје из ње.

За разлику од логичног и рационалног Пандуровића, Дис је сањар који је дубоко загазио у области сновиђења, слутњи, ирационалних визија. Недостајала му је песничка култура, познавање страних језика, чиме се могла похвалити већина тадашњих песника. Па ипак, он је дубље и лирски сугестивније од њих изразио заједничке преокупације: доживљај егзистенцијалне утамничености, умирање љубави, гашење осећања и живота. Његова главна, у извесном смислу програмска песма Тамница, штампана као "пролог" Утопљених душа, од песама других песника тога доба на ису или сличне теме разликује се по својим митским и метафизичким наговештајима. Она доноси, као што је приметио М. Павловић, читаву малу космогонију, сличну оној коју је Његош дао у Лучи микрокозма, али без њених религиозних импликација, сасвим лаичку, индивидуалну и лирску. Изграђена је на три основна Дисова симбола: тамници, звездама и очима, од којих друга два контрастирају првоме. Звезде припадају човековој преегзистенцији. Рођење је одвајање од звезда и почетак тамнице живота. Очи носе одсјај те магловите преегзистенције; оне су, уз то, испуњене лепотом ствари што нас окружују. Песник носи свет у својим очима као што себе осећа у "погледу трава и ноћи и вода". У тим испреплетеним погледима проговара тајанство света и очитује се дубока повезаност и јединство свих бића. И љубав, као и звезде, налази се изван граница непосредног постојања. У многим песмама Дис пева о давној, већ заборављеној љубави. Лик драге израња из прошлости и обасјава "овај живот груби". У његовој најлепшој песми Можда спава драга долази из тајанствених предела сна. Ова песма испевана у баладичном тону, тешко ухватљива смисла, има у основи исту структуру као и Тамница. И у једној и у другој пре садашњег стања, у Тамници пре рођења а у Можда спава пре буђења, постоји неко друго стање које песник нејасно носи у сећању: у првој песми то су звездане "невине даљине", а у другој сан из чијих дубина као мелодија заборављене песме долази лик драге. Тај лик до краја остаје нејасан, етеричан, од њеног тела песник разазнаје само очи, док се све остало губи у измаглици сна. Лирској сугестији те неодређености доприноси и особена мелодија стиха, која је ову песму успореног ритма, у тринаестерцима учинила "ремек-делом Дисове кантилене" и једним од врхунских израза музикалности српског стиха.

Та светлост која долази увек споља, из преегзистенције, из прошлости, из снова постепено се сасвим губи. Ишчезава сјај звезда из очију и стара љубав из сећања, гаси се жеља за нечим лепшим и светлијим. Сан без снова, утрнуће жеље, прелазак из бића у небиће то су мотиви читавог круга песама, које по главној песми из те скупине, Нирвана, можемо назвати нирванистичким. У неким песмама то осећање повезано је са суморним јесењим сликама, које су постале стална тема српске поезије после Војислава, у другима оно извире из доживљаја протицања времена. Песник се осећа немоћан да одоли сили времена ("немам снаге да се борим са временом"), он проматра ствари како одлазе из живота у смрт, тонући у време. Мртве ствари остају заувек изгубљене и расуте у времену, јер у његову сећању нема више снаге да их поново састави у целовите слике. У песми Нирвана ишчезавају сви знаци живота. Песник се више не сећа онога што је било, него мртве ствари саме излазе преда њ, он је непомичан пред навалом небића, пред његовим погледом, који је "без облика, без среће, без јада /поглед мртав и празан дубоко".

Традиционална поларизација српске поезије између стварности и идеала, снова и јаве, рационалног и ирационалног, индивидуалних тежњи и потреба тренутка осећа се и у Дисову невеликом опусу. Његова друга збирка Ми чекамо цара (1913), с родољубивим песмама, представља, додуше, песнички данак императиву историје. У тој збирци нема песама од трајније вредности. Али већ у првој књизи било је песама сазданих од елемената најгрубље стварности, с критичком и сатиричном оштрицом (Наши дани, Распадање). У песмама насталим у изгнанству (Мешу својима, Недовршене песме) дошла је до израза извесна породична нежност и топлина какву нисмо упознали у ранијим песмама. И израз је ту друкчији, до оголелости једноставан, елементаран, непосредна, језик разговоран, скоро непеснички, ритам искидан, близак слободном стиху.

У ствари, парнасовски идеал поезије, којем је Дис остао веран до краја, био је супротан његову песничком духу. Чврста форма песме била је претесан калуп о који се спотицала и разбијала његова лирска емоција. Као Бора Станковић у прози, и Дис је у поезији био уклештен између традиције и модерног доба; у традицију је био урастао нераскидивим нитима, а ново је више наслућивао него што га је схватио. У Дисовом изразу, који је често спутан, невешт, недограђен, огледају се ипак тамне дубине његовог доживљаја бића.

Милутин Бојић

Међу писцима настрадалим у рату најмлађи и један од најдаровитијих био је Милутин Бојић (1892-1917). Вршњак Иве Андрића, он је завршио своју књижевну каријеру пре но што је Андрић објавио и једну књигу. У 26-ој години живота, када је у војној болници у Солуну умро, Бојић је имао две објављене књиге стихова (1914, 1917), поему Каин (1915), драму Краљева јесен, изведену у Народном позоришту (1913), велик број књижевних и позоришних приказа, шест драма у рукопису, фрагменте велике поеме о страдању српског народа Вечна стража. Као и дуги песници тог доба, Бојић је тежио да постигне формално савршенство. Од свих облика стиха највише је неговао дванаестерац, који је код њега снажан, еруптиван, звонак, као и расположења која је њиме хтео да изрази. Већ у првим песмама испољио се као песник животне радости, чулне страсти и воље. "Верујем себи", понавља он страсно и упорно у песми Верују, тој религиозно интонираној исповести вере у самог себе. У низу песама он скоро загрцнутим гласом пева о опојности живота и чулних уживања. И тамо где га је потакло незадовољство светом, његове речи не изражавају очајање и безнађе него потребу за делом, тежњу к самоистицању, тражењу излаза.

 

Остали песници тога доба

У богатој оркестрацији песништва тог доба разазнаје се и мноштво других гласова. Анахроно делује Милорад М Петровић звани Сељанчица (1875-1921) својим опонашањем народне лирике. На супротном полу, модерниста Милан Ћурчин (1880-1960) у своје песме уноси слободан стих, хумор и прозаизме, чиме је наговестио наредно песничко раздобље. Рано преминули песници Стеван Луковић (1877-1902) и Велимир Рајић (1879-1915) довели су трагично осећање живота до болног пароксизма. Од Луковића потиче и антологијска Јесења кишна песма, јединствена по складу који је постигнут између слике и осећања музике и смисла. Песникиња Даница Марковић (1879-1932) наставља традицију наше интимистичке, исповедне лирике. Далматинац, Мирко Королија (1886-1934) одудара од општег песимистичког расположења епохе и пише песме пуне младости, лепоте и страшног уживања у љубави и природи. У освиту модерног доба рађа се и наша пролетерска поезија. Њен је родоначелник Коста Абрашевић (1879-1898), чије су неке песме постале убојнице српске и југословенске радничке класе (Звижди ветре, Црвена). Међу његовим следбеницима издвајају се Нестор Жучни (1886-1915) и Душан Срезојевић (1887-1916). Последњи је, уз пролетерске, писао и песме у којима је изразио себе, тегобе личне судбине и размишљања о човеку и космосу