"Znanje.org" ne odgovara za sadrzaj pojedinacnih stranica.
Ivo Andrić (1892, Dolac kod Travnika - 1975, Beograd) srpsko-hrvatski
književnik i jugoslovenski kraljevski diplomata, rođen u Austro-Ugarskoj
(Danas Bosna i Hercegovina). Dobitnik Nobelove nagrade za književnost
1961. zbog svog celokupnog dotadašnjeg rada "o istoriji jednog naroda",
prvenstveno za roman Na Drini ćuprija (1945).
Ivo Andrić je rođen 9. oktobra 1892. godine
u Dolcu pored Travnika,
Bosna i Hercegovina. Knjige rođenih kažu da mu je otac bio Antun Andrić,
podvornik, a mati Katarina Andrić, iz porodice Pejić. Odrastao je u
rimokatoličkoj porodici. Detinjstvo je proveo u Višegradu gde je završio
osnovnu školu. Andrić 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju
bosansko-hercegovačku srednju školu u Sarajevu, a filozofiju - odsjek za
slovenske književnosti i istoriju u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu.
Doktorsku disertaciju "Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem
turske vladavine" (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter
der Einwirgung der turkischen Herrschaft) Ivo Andrić je odbranio je na
Univerzitetu u Gracu 1924. godine.
Kao gimnazijalac, Andrić je vatreni pobornik integralnog jugoslavenstva,
pripadnik je naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni
je borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije.
Prvi svetski rat ga zatiče u Krakovu, gde na Jagelonjskom univerzitetu
studira Filozofski fakultet. Po izbijanju rata vraća se u zemlju. Odmah
po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija hapsi ga i odvodi
prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički
zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima marburške
tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“, Andrić intenzivno piše
pesme u prozi.
Po izlasku sa robije, Andrić biva bačen u konfinaciju u Ovčarevo i
Zenicu gde ostaje sve do leta 1917. godine.
U periodu između prvog i drugog svetskog rata nalazio se na poziciji
izaslanika jugoslavenske vlade u Berlinu. Po izbijanju II svetskog rata,
zbog neslaganja sa vlastima u Beogradu podnosi ostavku na mesto
ambasadora i vraća se u Beograd. Za vreme II svetskog rata živi povučeno
u svom stanu u Beogradu (na Zelenom vencu, za koga je rekao da je
najružnije mesto na svetu) ne dozvoljavajući bilo kakvo štampanje i
objavljivanje svojih dela. U isto vreme piše svoja najbolja dela koja će
kasnije doživeti svetsku slavu. Poslije 1945. bio je prvi predsjednik
Saveza književnika Jugoslavije.
Umro je 13. marta 1975. godine u Beogradu.
Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi "U sumrak" i "Blaga i dobra
mesečina" objavljenim u Bosanskoj vili 1911. godine. Pred prvi svetski
rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je
šest Andrićevih pesama u prozi ("Lanjska pjesma", "Strofe u noći",
"Tama", "Potonulo", "Jadni nemir" i "Noć crvenih zvijezda"). Prvu knjigu
stihova u prozi - "Ex Ponto" - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu,
a zbirku "Nemiri" štampao je u Beogradu 1920. godine. Njegove lirske
pesme koje za života nisu sabrane u knjigu, objavljene su posthumno,
1976. godine u Beogradu, pod nazivom "Šta sanjam i šta mi se događa".
Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina.
U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto,
Nemiri), Andrićev je iskaz o svetu obojen ličnim
egzistencijalno-spiritualnim traganjem, potstaknutom i lektirom
(Kierkegaard). Kritika je podeljena mišljenja o dosezima tih ranih
radova: dok srpski kritičar Nikola Milošević u njima gleda vrhunac
Andrićevog stvaralaštva, hrvatski književni istoričar, Andrićev zemljak
iz srednje Bosne Tomislav Ladan drži da se radi o nevažnim plačljivim
adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju
dublje ni univerzalnije vrednosti.
Druga faza, koja traje do Drugog svetskoga rata, obeležena je Andrićevim
okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim
prelaskom na srpsku ekavicu (što je u dosta radova stvorilo čudnu
mešavinu u kojoj narator piše srpski ekavski, a likovi -često fratri-
nekim od jekavskih ili ikavskih dijalekata). Po opštem priznanju, u
većini pripovedaka je Andrić "našao sebe", pa je ta zrela faza među
umetnički najproduktivnijima, s korpusom najcenjenijih priča.
Pisac nije ulazio u književne eksperimente koji su dominirali u to doba,
nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima
oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu
iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama,
ponajviše na erotskom polju. Ličnosti su pripadnici sve četiri
etničko-konfesionalne zajednice (Bošnjaci, Jevreji, Hrvati, Srbi -
uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pežorativnim imenima (Vlasi,
Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Židovi, strani činovnici), a
vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove,
kao i 20.
Treća faza je obeležena opsežnijim delima, romanima Na Drini Ćuprija,
Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i
najznačajnijim ostvarenjem toga razdoblja, pripovetkom Prokleta avlija.
Uz izuzetak Gospođice, realističkog psihološkog romana smeštenog u
srpsku palanačku sredinu, ostala dela su uglavnom locirana u Bosni, u
prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti.
Ocena Andrića kao romanopisca daleko je od jednoznačne: po nekima je
pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane
naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet "orijenta u Evropi"; po
drugima je Andrić autentični autor kraćega daha, poput Čehova, pa je
najbolji u novelama i pripovetkama, dok mu odriču vrednost postignuća u
većim kompozicijama. Bilo kako bilo, Andrić je u svetu uglavnom poznat
po svoja dva romana, Na Drini ćuprija i Travnička hronika (prvi je pisan
tokom Drugog svetskog rata u Beogradu).
Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje se: uverljivo
dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja, no ne i
psihološkim poniranjem - većina je Andrićevih likova (osim franjevaca)
gonjena biološkim imperativima i determinizmom u ponašanju koji podseća
na naturalističku školu 19. stoljeća. Osim tih dela, autor je objavio i
niz pripovedaka, putopisne i eseističke proze, te verovatno najbolje
delo kasne faze, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta
(posthumno izdane), nesporno jednu od svojih najvrednijih knjiga.
Poslije Andrićeve smrti, prvo stidljivo, a onda i otvoreno (posebno u
doba posle raspada Jugoslavije), počela su se pojavljivati i kritička
osporavanja piščevog opusa - što nije bilo moguće tokom Andrićevog
života, kada je uživao status nedodirljivog državnog pisca. Ti se
prigovori mogu svesti na dve zamerke: nacionalno-političke i
estetsko-književne. Po prvoj, gledano iz hrvatske vizure, Andrić je
ocenjen kao nacionalni renegat i protagonist velikosrpske ideologije u
unitarističkom jugoslavenskom ruhu, tj. kao neka vrsta nacionalnog
otpadnika. Iako je uvrštavan u antologije hrvatske književnosti, status
mu je prilično nezavidan. Iz bošnjačkog ugla (Muhsin Rizvić i drugi),
ocena je slična, uz dodatak da Andrić u svojim delima prikazuje Bošnjake
muslimane kao "Turke" - poluazijatske nasilnike, podsvesno mučene
kompleksom "izdaje" zbog prelaska na islamsku veru. To je mišljenje
potkrepljivano ne samo izvacima iz piščevih dela, nego i njegovim
esejističkim i publicističkim radovima u kojima slavi Njegoša i "istragu
poturica".
Drugi je prigovor verovatno ozbiljnije i dugoročno važnije prirode, i
cilja na precenjenost Andrića kao pisca, te na njegovu zastarelost i
plošnost. Opet-iz vizure hrvatske književnosti, Andrić se ne može
porediti s modernističkim pripovedačima (od Polića Kamova preko Krleže i
Marinkovića do Slobodana Novaka), pa čak ni sa stilski bliskim,
politički kontroverznim Pavelićevim "doglavnikom" Milom Budakom, s kojim
kao pisac tradicionalistički oblikovanih regionalnih epopeja i biološki
determiniranih snažnih erotskih strasti ima dosta sličnosti (koliko god
se razlikovali u ideologiji).
U srpskoj književnosti Andrić je stalno apostrofiran kao
"Srbin-katolik", tj. zbog ideoloških razloga, ali srpska kritika dvoji
koliko je Andrićeva tematika u matici srpske književnosti (često se
Miloš Crnjanski ističe kao najznačajniji srpski pisac 20. veka, a
post-modernistički trendovi, od Kiša do Pavića, isto nisu išli na ruku
Andrićevoj reputaciji). I, naposletku, bošnjačka kritika drži da je
Andrić pisac slabijeg zamaha i dosega od Meše Selimovića, a i još nekih
savremenih pisaca eksperimentalnoga naboja.
Sve u svemu- Ivo Andrić ostaje sporni klasik oko kojega se lome
politička koplja. Ovaj autor ostaje više predmet političkih sporova, a
nestaje kao izvor inspiracije modernijim piscima.
Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u
posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog
dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom i
pripovetka Aska i vuk.
Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po
diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska,
čovekova potreba za lepotom je odabrana od umiranja i zaborava; ona je
dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz
alegorijske pripovetke Aska i vuk simblozovan je umetnički nagon čovekov
kao „instiktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim
najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i
volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve,
pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo je čovekova pobeda nad
prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje
se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i
ne znaju za smrt i umiranje.
Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin
kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora
da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža
život stvara nova dela, koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj.
Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života
samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim
pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za
jednu liniju ili jednu nijansku u boji“, stvarajući umetničku lepotu
koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu
posotoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je
deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan
lepši i trajniji život.
Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje
trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi
spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u
kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima, kao prolaznost
protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da
svoje delo uključi u trajne tokove života da čoveka izvede iz „uskog
kruga... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven cvet ljudske
zajednice“.
Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga
odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo
su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i
jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da
je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi.
Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji
koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako
umetnostt stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i
čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su predhodili umetnost
nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu
svoja iskustva oko nekolikih svojih legendi, koje potom inspirišu
umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva
prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će nadživljavajući
nas, korisno poslužiti potomcima.
„Samo neuki nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je
prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnice. Istina
je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio
neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi
svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadažnjosti“.
Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u
povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“.
Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo
poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je
„jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja,
otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke,
Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo
drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se
pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem
bezimene melodije života...“
Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava
na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam
manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao
robinje“. Najdublji poraz dožvljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak
reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom
umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u
jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je
sadržini“.
Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će
pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela.
Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je
upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti
protivurečnosti čovekovog bitisanja.
Umetnički
postupak Ive Andrića
U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju
svojih misli o životu i ljudima Andrić se ne odvaja od najlepših
tradicija realističke književnosti škole, iako takav njegov postupak ne
znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira. Njegove slike
života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske
stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija,
gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez
nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek
pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima
znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac
lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna,
gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac
nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i
vremena, ali on pri tom tako komleksne ličnosti ume da dogradi i u njima
podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih
konkretnom sredinom i vremenom.
Ali ono po čemu se Andrić naročito ističe u našoj savremenoj
književnosti, to su vanredne analiza i psihološka sagledavanja onih
čovekovih stanja koja su u nas, do njega, bila izvan značajnih
literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i nejasni
impuls u čoveku koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći
od nekih savremenih postavki psihološke nuke, Andrić je prikazao kako ti
tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim
toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnh nagona i
čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se
prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj
književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka
opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se
za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja takozvanog
filozofskog realizma.
Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu,
kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski egekat u neobičnoj
metafori ili u naglašenom izrazu. Sve se kod njega izražava mirnim i
prirodnim kazivanjem, i njegov stil zaista ima „nepomućenost kristala“.
Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i
misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo
predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska, odnosni
hrvatska knjiženost poseduju.
Te odlike su učinile da je Andrićevo delo postalo ponos naše kulture, a
visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradiza djelo
"Na Drini ćuprija", ono danas
živi i kao trajna svojina svetske literature.
Ex ponto, stihovi u prozi, 1918.
Nemiri, stihovi u prozi, 1920.
Put Alije Đerzeleza, 1920.
Most na Žepi, 1925.
Anikina Vremena, 1931.
Portugal, zelena zemlja, putopisi 1931.
Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi 1934.
Razgovor sa Gojom, esej 1936.
Na Drini ćuprija, roman 1945.
Gospođica, roman 1945.
Travnička hronika, roman 1945.
Na Nevskom prospektu 1946.
Na kamenu, u Počitelju,
Priča o vezirovom slonu, 1948.
Prokleta avlija, novela 1954.
Igra 1956.
O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961.
Jelena žena koje nema, roman 1963.
Šta sanjam i šta mi se događa, lirske peme koje su objavljene
posthumno1918.
Omerpaša Latas, objavljena posthumno 1977.
Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno
