Prvi tok radnje u romanu Braća Karamazovi može se pokriti pojmom karamazovština. To je specifična piščeva vizija dvostrukosti ljudske ličnosti, čovekove podvojenosti na svesni i podsvesni deo bića. Tragičnost čovekovog bića potiče od ljudske nemoći da prevlada stihijni, nagonski deo svoje prirode. Ova podvojenost u osnovi je i stalnih, naizgled i nemotivisanih sukoba među ljudima. Na toj osnovi je Dostojevski u ovom romanu izgradio čitav sistem konfliktnih linija koje mogu imati svoje čiste tokove ali se i međusobno seći. Kad je u stanju visoke afektivnosti, u starom Karamazovu se budi intenzivno osećanje očinstva. On je tada raznežen otac, suzno bolećiv prema svojoj deci, čijeg se detinjstva i ne seća. Ali to je trenutno; trajna je njegova mržnja prema sinovima u kojima vidi samo suparnike u svojim nepriličnim ljubavima. Slične unutrašnje konstitucije su i njegovi sinovi Ivan i Dmitrij, kao i vanbračni sin, Smerdjakov. No, karamazovština je šireg značenja, nije dakle specifičnost jedne genetski opterećene porodice. Tragična dvostrukost je u prirodi obe Dmitrijeve ljubavi, i Katarine Ivanovne i Grušenjke, ali i u prirodi niza sporednih likova. Sukobi između Dmitrija i oca, Ivana i oca, Katarine i Dmitrija, Dmitrija i Ivana, Katarine i Griše, a svaki od ovih sukoba je čitava priča za sebe, motivisani su isključivo mnogostrukom podvojenošću u prirodi ovih junaka.

Druga priča, najobimnija po prostoru koji zauzima u romanu, jeste psihološko-kriminalistička. Nju čini priča o ubistvu starog Karamazova, istraga o počinjenom zločinu i suđenje Dmitriju Karamazovu, koga je sud proglasio oceubicom i osudio na progonstvo u Sibir (to je jedna od najstrašnijih kazni u Rusiji). Ova radnja je vođena tako da ima sve osobine pravih kriminalističkih romana sa složenim zapletom, ali bez klasičnog epiloga prema kome pravda mora da trijumfuje. Naime, sud je, i pored pažljive istrage, ipak osudio nedužnog Dmitrija. Dostojevski je sa velikom inventivnošću gradio složene karamazovske odnose i intrige učinivši na taj način i sud nemoćnim pred zagonetnošću ljudske prirode. Tako se sa kriminalističke priče prelazi u oblast psihoanalize, što je i uticalo da roman uvrstimo u žanr psihološkog romana. Time je već ostvareno preplitanje dva tematska sloja romana.

Treći tok romana je ideološkog i religiozno-filozofskog karaktera. U njegovoj su osnovi dva na prvi pogled međusobno oprečna viđenja sudbine čoveka i njegove budućnosti. Jedno viđenje jeste specifični socijalizam Ivana Karamazova, u čijoj je osnovi zanimljiva parabola o Velikom Inkvizitoru, dok je drugo sadržano u religiozno-filozofskom traktatu starog monaha Zosime i njegovog naslednika Aljoše Karamazova.

Četvrti, relativno nezavisan tok romana je melodramsko-humanistički. On je sadržan u priči o sudbini porodice kapetana Snjegirjova. Ova priča daje romanu vidniju socijalnu obojenost.

Poruka romana Braća Karamazovi je najsporniji elemenat u složenoj strukturi ovog neobičnog dela. O toj strani romana su, za jedno stoleće njegovog umetničkog života, izrečeni najrazličitiji sudovi. Hrišćanski orijentisani mislioci i kritičari imali su dva sasvim oprečna stava prema Dostojevskom i njegovom romanu Braća Karamazovi. Jedni su veličali Dostojevskog kao hrišćanskog mislioca, drugi su ga proglašavali protivnikom hristovog učenja i ateistom. I progresivno orijentisani mislioci i kritičari se razlikuju u tumačenju ovog romana Dostojevskog. Tako je, na primer, istaknuti austrijski književnik i filozof Štefan Cvajg rekao da to “davno nije više literatura, već kao neki tajanstveni počeci, proročka predskazivanja i proročanstva jednog mita o novom čoveku”. Međutim, naš filozof smatra da je poruka ovog romana “potpuno i bespogovorno sumorna”.

Ovolike razlike u oceni poruke romana Braća Karamazovi potiču isključivo od njegove stvarne antonimičnosti. Naime, roman je sa filozofskog gledišta rađen na principu teze i antiteze i to tako da su obe teze razvijene sa toliko argumentacije da i jedna i druga strana mogu biti u pravu. U romanu postoje dve filozofije: jednu pripoveda Ivan Karamazov, drugu monah Zosima. I jedna i druga se razvijaju u takozvanoj istoj ravni. Sem toga, obe filozofije imaju podjednak broj slabih mesta.

Zosima budućnost čoveka vidi u bratstvu izgrađenom na veri u Boga i Hristovo učenje. Sa verom u Boga i svešću o grehu i krivici, opredeljujući se za očišćenje kroz patnju, čovek može da u crkvi – državi ostvari svoju sreću ako se bude odrekao sopstvenosti i ako u sebi, i kad je bogataš, vidi slugu svoga sluge. Takvo učenje u romanu zastupa i Aljoša. Istinitost ovog učenja trebalo je da se potvrdi na mističan način. Očekivalo se da telo svetog starca posle njegove smrti neće zaudarati. Međutim, desilo se obrnuto. Kao i svaki živi organizam kada prestanu njegove vitalne funkcije, tako je i telo starog monaha počelo da se raspada. To se uzima kao znak koji dovodi u pitanje celokupnu Zosiminu filozofiju. Drugi negativan elemenat u čitavom kompleksu značenja Zosimine teze jeste umetnička i životna neuverljivost baš onih likova koji su u romanu protagonisti teističke hrišćanske filozofije – Zosime i Aljoše. Opšte je mišljenje većine kritičara da pozitivni likovi u ovom romanu nisu uspeli, da Aljoša i Zosima nemaju ni trunke životne uverljivosti. Iz toga se, po pravilu, izvodi zaključak da pisac ne stoji iza tih svojih junaka, te da u onome što oni kazuju i ne treba tražiti poruku romana. Sem toga, činjenica da je Dostojevski stvarno zamislio i treću knjigu romana “Braća Karamazovi”, u kojoj bi Aljoša trebalo da sasvim napusti učenje svog učitelja, kao da daje pravo onim kritičarima koji u Zosiminoj filozofiji na traže stav pisca, niti u Zosiminim stavovima poruku romana.

Nasuprot religioznoj filozofiji monaha Zosime stoji ateistička filozofija revolucionara Ivana Karamazova. Po Ivanovom shvatanju, koje izlaže Inkvizitor, Hrist je pogrešno procenio čovekove mogućnosti. “Breme slobode suviše je teško za čovekova nejaka pleća. Ljudi nisu na visini duhovnih podviga i zato Inkvizitor uzima na sebe da popravi Hristovu grešku i da im obezbedi ono što jedino odgovara njihovoj porodici-sreću dobro nahranjenog stada”. Druga slabost hrišćanske filozofije je u učenju o patnji, u kome Ivan nalazi duboku kontradikciju. Ako je patnja u prirodnom stanju stvari, onda čemu težnja da se čovek oslobodi nje. Ako Bog ne ukida patnju, onda znači da ni on ne želi “da se promeni tok sveta”. Na taj način dolazi se do najtemeljnije kritike hrišćanskog učenja: ako je patnja uslov slobode čovekove, put ka Hristu, onda je zlo večno. Zato Ivan traži druge puteve ljudskoj sreći. Ako je čovek slab i zbog svoje prirode ne može da se, slobodan, približi Hristu, onda treba njegovu sreću tražiti u takvoj organizaciji koja počiva na principu stada. U tom slučaju, pak, čoveku, razumljivo, nije potrebna ni vera ni težnja da se uzvisi do Hrista; čovek ima samo jedan život, i to ovaj na zemlji, i stoga treba da ga proživi u skladu sa svojom prirodom. A prirodu čoveka označio je Inkvizitor: čovek nije zao, on je samo slab, i u tome je razlike između Ivanove i Inkvizitorove ocene čoveka.

Za razliku od Zosimine filozofije, čiji nosioci nisu dati kao osobito uverljivi likovi, Ivanova i Inkvizitorova filozofija zagovara veliki broj veoma sugestivnih likova. Među njima je najmnogoznačniji svakako Dmitrij Karamazov. On je prividno, u odnosu na dve pomenute filozofije, neutralan lik. Ali pošto u hijerarhiji književnih likova u romanu zauzima dominantno mesto, većina kritičara smatra da je poruka romana baš u onome što on kao slika ljudske prirode jeste. U romanu “Dmitrijev lik u svakom pogledu čini samostalno, dinamičko jezgro, iz koga prividno i neusiljeno proističe određena književna radnja. Dmitrije najpotpunije odgovara i Inkvizitorovoj viziji čoveka. On nije zao, on je slab i u toj slabosti podjednako ‘sposoban i za zločin i za velikodušnost’. Zamišljen kao ‘priprost’, ali i izrazito ‘strasna priroda’, on je sposoban i za veliko dobro i za veliko zlo, ali i jedno i drugo samo na trenutak”. Što nije postao zločinac, to je samo što kao ubica ne bi mogao da dobije ovakvo mesto u poruci romana.

Taj isti (metodološki) razlog primorao je Dostojevskog da Dmitriju ne dozvoli da se “očisti kroz patnju”, iako je Dmitrije često pomišljao, svejedno što nije počinio zločin, kako bi se eventualnim stradanjem očistio od nekakvog zla u sbei. Očišćenje kroz patnju, prema hrišćanskoj etici, obaveza je svakog čoveka, pošto se na svet dolazi sa grehom i krivicom. Međutim, iako je u početku prihvatio presudu o progonstvu u Sibir, Dmitrije se konačno opredeljuje za bekstvo u Ameriku.

Pa ipak, konačna poruka romana, mada je u orkestraciji mnoštva motivacija sumoran ton dosta izražen, ne izključuje svaku nadu za čoveka. Ako čovek može da bude i dobar i zao, znači da može da bude i samo dobar. Takvu misao kazuju svakako ona mesta u romanu koja govore o značaju uspomena iz čovekovog detinjstva za kasniji čovekov moralni razvoj. Nije slučajno što roman počinje opisom detinjstva mladih Karamazovih i što o značaju uspomena iz detinjstva govori i starac Zosima, a mladi Aljoša baš na kraju romana. Kao što se Inkvizitorova i Ivanova filozofija ne mogu u celini pripisati autoru niti uvažiti kao poruku romana u svim detaljima, tako se ni Zosimina filozofija ne može odbaciti bez ostatka.

Ivanov filozofski stav, izražen u Legendi, da je “čovek slab i podao”, a na tom stavu je građen dobar deo njegove vizije čovekove sutrašnjice, u osnovi je proizvoljan i bez odgovarajuće umetničke ilustracije. Jer kad bi to bilo tačno, u ljudskoj istoriji ne bi bilo nijednog podviga. Međutim, “Ivanova misao o čovekovoj žeđi za jedinstvom sveta u suštini znači težnju svake ideje ka univerzalnosti. Doista, u istoriji ljudskoj velika misao

HOMEPAGE