BIOGRAFIJA  

    Jovan Dučić je- pored Milana Rakića- prvi otvorio vrata srpskog pesništva s početkom 20.veka da bi u njega uneo duh francuskog parnasizma i simobolizma. Kao pariski đak i čovek široke kulture, koji je bio na izvoru modernog pesništva Zapada i dobro ga poynavao, ostavljajući iza sebe tradiciju počeo je da teži novom shvatanju pesništva, u kome traga za novom melodijom i zvukom srpskog jezika. Preciznosti i jasnoći pevanja, folklorno obojenom i optimizmopm nadahnutom pesništvu suprotstavio je neprozirnost i prefinjenost pevanja, jedan vid aristokratizma i distance od postojeće socijalne stvarnosti, zainteresovan isključivo za lepotu pesničkog čina, za metafiziku ljudske duže i kosmičke predstave, za prolaznost i trošnost svega što ima veze s čovekom. Zato i melanholija i pesimistička obojenost u njegovim pesmama, pa bilo da peva o ljubavi, sreći, ženi ili prizorima iz prirode.

   Jovan Dučić je rođen 1871. god u Trebinju. Jedno vreme je živeo u Mostaru, gde je drugovao sa Aleksom Šantićem i S. Ćorovićem. Uredjivao je časopis Zora. Studirao je pravo u Švajcarskoj i Francuskoj. Bio je dugo u diplomatiji i kao ambasador živeo je u mnogim gradovima Evrope: u Sofiji, Atini , Rimu, Madridu, Ženevi, Budimpešti. Kada je izbio 2. svjetski rat, otišao je u Ameriku i tamo umro 1943. godine.

   Dučić je svestrani stvaralac; pesnik velike kulture, širokog obrazovanja. Pisao je pesme, putopise, eseje, i kritike. Prvu zbirku pesama štamapao je 1901. godine, zatim su došle i knjige pesama 1908., 1911. i 1914. godine. Od pesničkih ciklusa najpoznatiji su: Carski soneti, Dubrovačke pesme, Jadranski soneti, Senke po vodi, Duša i noć, Jutarnje pesme, Sunčane pesme, Večernje pesme, Pesme ljubavi i smrti. Pisao je ljubavnu i elegičnu poeziju, refleksivnu, deskriptivnu i rodoljubivu liriku. Poznata mu je i knjiga putopisa pod naslovom "Gradovi i himere"(1930), koji se ubarajaju u najlepša književna ostvarenja kod nas. Zatim je napisao i knjigu eseja "Blago cara Radovana". Bavio se i kritikom; pisao je o Bori Stankoviću, Petru Kočiću, Aleksi Šantiću i dr.

   Jovan Dučić se u pesništvu ugleda na francuske uyore iz redova parnasizma tako da u srpskoj poeziji postaje jedan od najvećih zagovornika larpurlatistizma- načela "umetnost radi umetnosti", tj. da pesma mora postojati radi pesme, da mora biti čista i uzvišena; ona ne postoji radi istine i stvarnosti, da bi nečemu koristila, nego zbog lepote, da oduševljava skladom zvuka i ritma, kao i tajanstvenošću pesničkog sveta.

nazad