O PRIČI I PRIČANjU

        Priča i pričanje imaju značajno mjesto u strukturi romana „Prokleta avlija”. On se zasniva na pripovedanju nekoliko pojedinaca; njegovi junaci vole da pričaju i da budu slušani; o priči, pričanju i pričaocima ima dosta iskaza u obliku poetičkog diskursa ili u obliku širih komentara. Po tome je ovo ne samo roman o Prokletoj avliji nego i roman o priči i pričanju.

        Pričanje je u čovjekovoj prirodi: on priča o sebi, priča i o drugima; priča da iskaže ono što ga tišti, ili jednostavno priča da zaboravi stvarnost u kojoj živi. Tamnička svakodnevnica Proklete avlije djeluje na ljude razarajuće: opterećeni su strahom, neizvesnošću, dosadom. Pričanje je jedino utočisšte i zabava. Poznanstvo fra Petra i Ćamila razvijalo se oprezno, tiho i sporo; rayvijalo se kroz razgovore koji su u početku bili površni, a potom bivali „duži, življi i prirodniji” - i prijatniji: „Pa i takvi kakvi su, ti razgovori su, izgleda, bili obojici zatvorenika prijatni i dragi kao neočekivani darovi nečeg što ovde najviše nedostaje”. Zatvorenici se okupljaju u grupice, male ili veće, i svuda se priča. Činjenica da se u Prokletoj avliji sreću različiti pričaoci, čak i brbljivci, navodi narativnog subjekta da progovori o dobrim stranama čak i ohih pričanja koja djeluju brbljivo i dosadno: „... Šta bismo mi znali o tuđim dušama i mislima, o drugim ljudima, pa prema tome i o sebi, o drugim sredinama i predelima koje nismo nikad videli niti ćemo imati prilike da ih vidimo, da nema takvih ljudi koji imaju potrebu da usmeno ili pismeno kazuju ono što su videli i čuli, u što su s tim u vezi doživeli ili mislili? Malo, vrlo malo, a što su njihova kazivanja nesavršena, obojena ličnim strastima i potrebama, ili čak netačna, zato imamo razum i iskustvo i možemo da ih prosuđujemo i upoređujemo jedne s drugima, da ih primamo i odbacujemo, delimično ili u celosti. Tako, nešto od ljudske istine ostane uvek za one koji ih strpljivo slušaju ili čitaju.” U atmosferi avlije pričanje ima duboke razloge i povode i značajne egzistencijalne vrijednosti: ljudska potreba za komuniciranjem, razonoda; strast za pričanjem, stvaralačko nadahnuće, zanos; bjekstvo od stvarnosti, život u svijetu priče; afirmacija istine, borba protiv zla; odgađanje nestajanja, produžetak života kroz priču.

    U romanu se javljaju dva različita tipa pripovedača: oni koji pričaju samo o sebi i oni koji pričaju o drugima. U prvi tip pripovedača spadaju Zaim i Bas; u drugi tip pripovedača spadaju Haim, Ćamil i fra Petar, Kod prvih se radi o elementarnim vidovima pričanja, o izmišljanju kao modusu obezbeđivanja mjesta u grupi, skretanja pažnje i nadoknađivanja svega onoga čega u životu nije bilo. Kod drugih pričanje proističe iz humanih pobuda; pričaoci polaze od istinitih činjenica koje dopunjuju, uljepšavaju i oplemenjuju svojom intuicijom; to su suptilniji vidovi pričanja: priča je ovde ravna opstanku i trajanju.

        Zaim oličava ljudsku potrebu za pričom i pričanjem: bez priče i pričanja ne može da živi; priča podrazumijeva slušaoce, a to znači skretanje pažnje na sebe. On je dospio u tamnicu falsifikovanja novca; ovdje u tamnici falsifikuje priču: u priči se toliko zaboravi da priča radi priče, stalno širi i razvodnjava priču novim detaljima koji su plod njegovog izmišljanja: „Govori tiho ali sigurno i oduševljeno a govori uvek o sebi i kazuje sve samo u krupnim potezima. Priča uvek o istoj stvari i toliko je uveličava i umnožava da bi trebalo bar sto pedeset godina života da jedan čovek sve to doživi. *** Ne prestaje da sanja (i laže) o srećnoj ženidbi...” Priča za Zaima ima izuzetnu vrijednost: spašava ga tamničke atmosfere i obogaćuje sivu svakodnevnicu. Iako njegovo kazivanje o brojnim ženidbama izaziva smijeh, on nastavlja da izmišlja nove priče, da zabavlja slušaoce i oslobađa sebe strepnje od osude i kazne.

        Bas je „atletski razvijen čovjek” „što grmi promuklim basom”. I njega je zahvatila pripovedačka strast, njegova stalna tema su ljubav i ženska ljepota: „Opet o ženama i ženskoj ljubavi. On ni o čem drugom kao i da ne ume govoriti. *** Više ne razlikuje ono što jeste i što može biti od onog što ne biva. ” Njega goni stalna potreba za govorom i pričanjem. Dok Zaim razvodnjava priču, Bas stalno ulazi dublje u nu, stalno je zgušnjava. Njegova priča je sugestivnija jer teče u drugom licu stalno uvlačeći slušaoca u priču i njen svijet. Njegova priča o očima neke Gruzijke predstavlja poetski natopljeno kazivanje koje dobija obrise lirske pjesme o ljepoti ženskih očiju: „Kad pogledaš ta dva oka, ti i ne pomišljaš na ova dva vidjela što svaki od nas nosi u glavi, nego na dva nebeska polja od sunca i meseca senovita. Kakvih zvezda i oblaka, kakvih čuda ima na ta dva polja! (...) Dva čuda nebeska?

        Haim je od onih pripovedača koji ne mogu bez priče i pričanja; njega karakteriše pripovedačka strast i „vatrena potreba za govorom”. Iako je pričanje u uslovima Proklete avlije bilo opasno, njegova potreba za govorom bila je jača od svakoga straha i svake nevolje („Haim je bio već zaboravio na svoj opez i govorio živo, uz nemirnu mimiku lica i pokrete ruku”). Haim ne voli veliku publiku, on voli pripovedanje na uho, u povjerenju: ume da proceni kome može da kazuje, dobro poznaje život i ljude - veliko životno iskustvo i poznavanje života i čoveka bitna su njegova karakteristika. Zato je njegovo kazivanje temeljno, uvjerljivo, potkrepljeno činjenicama, čak i detaljima koje zna samo onaj o kome se priča: „Prizori koji su se odigrali između dvoje ljudi, bez svedoka, on je znao da ispriča do neverovatnih pojedinosti (...) On je govorio iz njih. *** Haim je sve znao i video ono što se nije moglo videti.” On se uvijek zadržavao na krupnim događajima i teškim stvarima: ne kazuje o beznačajnim ljudima i beznačajnim događajima. Priču dograđuje, popunjava praznine u njoj - on je pravi pripovedač stvaralac: dok priča o tuđim životima, on se uživljava u njih, sam ih preživljava i poistovjećuje se sa ličnostima o kojima priča - koliko ispričanih nesretnih sudbina, toliko saučestvovanja i patnje. Ali pripovedanje i priča nisu samo zadovoljavanje potrebe za pričom: oni su istovremeno bjekstvo od straha i čamotinje tamničkog života - priča uliva snagu da se živi i izdrži. On sam se ogleda u načinu svoga pripovedanja; čestit je, ali isprepadan čovjel, i ta se isprepadanos manifestuje na strukturu priče: „Sve ispreturano i izlomljeno, nešto ispušteno, a nešto opet po tri puta ponovljeno, šareno, živo, ne uvek jasno, ali sa množinom svakojakih pojedinosti. Jer ovaj čovek, koji je morao da govori, nije nikada mogao samo o jednom predmetu govoriti.

        Fra Petar ima ključno mjesto u pripovednim tokovima Proklete avlije kao pripovedač kroz čiju pripovedačku vizuru prolaze sve romaneskne priče objedinjujući se u cjelinu priče o Prokletoj avliji i ljudskim sudbinama u njoj. Fra Petar je svojim karakterom predodređen da bude glavni nosilac unutrašnje tačke gledišta romaneskne priče. On je prije svega pronicljiv duh, sa razvijenim posmatračkim darom i sposobnošću da zapazi detalje i finese, da zapazi karaktere. Svojim karakternim osobinama (tih, dobroćudan, čovekoljubljiv, otvoren, pun razumevanja za tuđu nesreću) osvojio je povjerenje Haima i Ćamila i saslušao njihova pripovedanja. Zato je fra Petar manje delatna ličnost a više medijum za prikupljanje, pamćenje i prenošenje priča o Prokletoj avliji i njenim „stanovnicima”. On je, istovremeno, ličnost koja svojim držanjem i ponašanjem ističe vrijednost i veličinu prijateljstva.

        On ne pripoveda zbog sebe, nego zbog drugog, ne pripoveda zato što je obuzet pripovedačkom strašću nego zato što osjeća potrebu da bezimenom mladiću ostavi priču o Prokletoj avliji i stradanju mladog Ćamil-efendije. Njegova priča nije ni samo suvo izlaganje: ona posjeduje ljepotu „koja se ne može kazati” i zato bezimeni mladić kaže da je ipak najbolje „pustiti čoveka da priča slobodno”. Ovim riječima prethode neka zapažanja o fra-Petrovom pričanju: „O ta dva meseca, provedena u stambolskom istražnom zatvoru, fra Petar je pričao više i lepše nego o svemu ostalom. Pričao je na prekide, u odlomcima, kako se može da priča teško bolestan čovek koji se trudi da sabesedniku ne pokaže ni svoje fizičke bolove ni svoju čestu misao na blisku smrt. Ti odlomci se nisu uvek nastavljali tačno i redovno jedan na drugi. Često bi, nastavljajući pričanje, ponavljao ono što je jednom već rekao, a često bi opet otišao napred, preskočivši dobar deo vremena. Pričao je kao čovek za kog vreme nema više značenja i koji stoga ni u tuđem životu ne pridaje vremenu ni redovnom toku vremena neku važnost. Njegova priča mogla je da se prekida, nastavlja, ponavlja, da kazuje stvari unapred, da se vraća unazad, da  se posle svršetka dopunjava, objašnjava i širi, bez obzira na mesto, vreme i stvarni, stvarno i zauvek utvrđeni tok događaja.

        Priča i pričanje su tako u Prokletoj avliji postali vodeća misao i predmet romaneskne priče. Andrićeva intencija je jasna: da se priči i pričanju, kao najvećem i najznačajnijem daru koji je priroda dala čovjeku, oda dužno priznanje. Ona je oduvek bila na strani čoveka i dobra, protiv zla i nečoveštva. Priča čuva prošlost, sabira iskustva, čuva i razvija jezik, okrepljuje, bodri i održava. Andrić će priči i pričanju, pripovedanju i pripovedaču, posvetiti i jedan od najsvečanijih trenutaka u svom životu: svoju besedu u Stokholmu, kada je primao Nobelovu nagradu za književnost.

 

POVRATAK