Alihodza Mutevelic
„ Све може бити,али једно не може:не може бити да ће посве и заувек нестати великих и умних,а душевних људи који ће за божију љубав подизати трајне грађевине,да би земља била лепша и човек на њој живео лакше и боље.Кад би њих нестало,то би значило да ће и божија љубав угаснути и нестати са света.То не може бити“.
У тим мислима корача хоџа све теже и спорије.
„Али нека мислио је он даље,ако се овде руши,негде се гради.Има ваљда још негде мирних крајева и разумних људи који знају за божији хатор.Ако је Бог дигао руке од ове несрећне касабе на Дрини,није ваљда од целог света и све земље што је под небом?“
Прије двадесет година Алихоџа је био млад човјек,жив,насмијан и пунокрван.Он потиче из једне од најстаријих и најугледнијих породица у касаби,који се никад нису истицали великим богаством,него својим поштењем и отвореношћу.Одувијек су важили као тврдоглави људи,али нептиступачни миту,страху,ласкању или ма каквим другим нижим обзирима и побудама.Као прави Мутeвелић,Алихоџа,је редовно у свим стварима имао одвојено мишљење које је упорно бранио и тврдоглаво остајао при њему.А кад се то мишљење усталило једном у његовој глави,он га је отворено исповиједао и оштро бранио.Бегови и аге,који су били у потпуности сагласни са њим,пуштали су искреног и плаховитог хоџу да се истрчава и сукобњава са Караманлијом.
Хладна, готово злурада педантерија којом је хоџа расправљао о оружаном отпору,прикривала је само његову забринутост и горчину због хришћанске надмоћи и очигледне турске немоћи и поремећености.Он је био несрећан и огорчен како може да буде само правовјеран муслиман који види да се неумитно приближава туђа сила поред које овај древни исламски ред неће моћи дуго опстати.
Он ће доживјети да буде издан од свог човјека,своје нације,државе(прикива га муслиман).Али његов положај се не мијења ни доласком нове,аустријске власти(добија шамар,зато што дрши затворен дућан).Међутим,Алихоџа је против свега што је ново.Он је „један од ријетких варошких муслимана који није прихватио ништа од новина и промена које су страни донели,ни у ношњи,ни у схватањима,ни у говору,ни у начину трговања и пословања“.Морал је дубоко укоријењен у личности Алихоџиној и не могу га пољуљати национална осјећања,он је само против политике која је далеко од инререса народа и против политике која је истиснула Турску са ових простора.Он жали што је нестала турска империја,али остаје човјек-не жели да удара у оне који нису у рату с њим.
Још јуче је Алихоџа сједио у своме дућану између Каменитог хана и Заријеве механе из кога се мост видио у косој перспективи.До јуче он је био чувар Мехнедпашине грађевине,мелећ који је чува и држи,док јој је од Бога суђено да стоји.Сада,капија је била на свом мјесту,али одмах иза капије,мост је био прекинут.Седмог стуба није било:између шестог и осмог зијала је празнима кроз коју се у косој перспективи назирала зелена ријечна вода.Од осмог стуба мост се опет настављао до друге обале,гладак,правилан,бијел,какав је био јуче и одувијек.
Алихоџа са овим мостом је био срастао исто као и ови прекинути лукови који болно теже један ка другом.
Као онда када је био прикован десним ухом за греду моста када је као у необичном сну,гледао на лијевол мишици аустријског војника велики правилан крст од црвеног платна, „страшна и гадна сновиђења каква се само виде у грозници“.Као онај крст што му је пливао у сузама и као огромно привиђење,заклањао цио видик тако му је изгледао и разорени мост, „грозно душмански пресечен по половини“.
Хоџа је доживио оно чега се највише плашио „да је свршено са њим,са свима његовима и свиме што је њихово,свршено једном заувек,али на неки чудан начин:очи гледају,уста говоре,човек траје,али живота,правог живота нама више“.
Као и онда кака је читао проглас види да никад више неће прећи на другу обалу,да је овај мост,који је дика касабе и од самог постанка у најужој вези са његовом породицом,на коме је одрастао и поред којег вијек проводи,одједном порушен на средини,тамо код капије,као кад га је „она бела,широка хартија швапског прогласа пресјекла по половини,као безгласна експлозија и да ту зјапи провалија,да још стоје поједини стубови,лево и десно од тог пресека,али да прелаза нема,јер мост не везује више две обале,и свак има да остане довека на оној страни на којој се у том тренутку задесио“.
Не треба да се окрене(„и не би се ни за шта на свету окренуо“)па да види цио призор.Није довољно једној ствари леђа окренути,па да престане да нас гони и мучи.И да заклопи очи,он би само то видио.Сад се види шта је била и чему је служила сва та хитња и радиност.
„Увек је он био у праву,увек,у свему и против њих“.Али сада ни то не може да га испуни задовољством.Ово је први пут да му ни до тода није стало.,,Исувише је био у праву“.
Од најтврђег и најтрајнијег почели су да одбијају,од божијег да узимају.“И ко зна гдје ће се зауставити!Ево је и сама Везирова ћуприја почела је да се осипа као ђердан,а кад једном почне,нико га више не задржа“.
Цијело видно поље испуни му тврди,оцједити друм,који се претворио у мрак и обухватао га свега,а неки слаби глас као из даљине,виче нешто као његово име.
Миланка Максић IV1
|
|
|
|
|
|