Женски ликови у Травничкој хроници

 

                              

     Травник,град који личи на напола расклопљену књигу на чијим су страницама као насликани баште,сокаци,куће,њиве,гробља и џамије.

     Ту свој живот проводе жене које су редовно стасите,многе упадају у очи финим и правилним цртама лица,љепотом тијела и бјелином коже која засјењује очи,али које су пресамићене,закукуљене и увијек нијеме,без осмијеха и покрета,чији је стварни живот био уљуљкан и умртвљен до те мјере да су од живота имале само име.

     Млади Парижанин,Дефосе,питао се каква је ово земља,какав је ово ваздух и какве су ове жене.Гледају вас њежно и кротко као цвијеће из траве.

   Те дјевојке су се за вријеме љетњих мјесеци скупљале на широкој дивани гдје су везле или плеле погнуте над радом и тихо пјевале.Дефосе је пролазио често поред тих дјевојака.Оне би тада још дубље погнуле главе,пјесма би им се замрсила и искидала.Младић би се често боље загледао у дјевојке и добацио им неку ријеч,као поздрав на који оне нису од снебивања могле да одговоре.По некој логици Дефосе је запазио лице оне дјевојке која је најдубље обарала главу пред њим.

  Звала се Јела.По нечему неодређеном,што је било у вези са њеним одијевањем и њеном љепотом,одвајала се од осталих дјевојака.Имала је младо широко лице са сјајним кротким очима,јаким и не посве правилним носом и са великим савршеним уснама код којих су обје усне биле потпуно једнаке.Помислио је за њу да је нијема и послушна као трава и грање.Вегетална,помислио је.У тренутку младалачког заноса та слаба и као трска поводљива дјевојка,извила се као грана у берби коју савијају и која се отима,клечећи,склопљених руку као у молитви,изговарала је ријечи које он није познавао,али које су у том тренутку биле јасније од његових матерњих;преклињала га је да буде човјек и да је поштеди,да је не упропашћује,јер она не може да се брани од онога што је наишло на њу неодољиво као смрт,али теже и страшније од смрти.Она клечи попут Исака,кога његов отац Аврам хоће да закоље као жртву,али га у последњем тренутку спасава анђео из смрти.Да тако је клечала.И та је дјевојка на чудан начин прешла из вегеталног свијета у посве други свијет неке јаче воље гдје јој он више не може ништа.Ово се појављује једна од скровитих љепота Босне.

                 У такав свијет је дошла госпођа Давил,жена француског конзула,плава,ситна и мршава.Испод слабе косе,која је била уздигнута у фризуру изван свих мода,малено,живо лице са живом бојом,финим цртама и модрим очима металног сјаја.Иза њеног на први поглед неугледног и безначајног лика крила се умна,трезвена,окретна жена снажне воље и неуморног тијела.Једна од оних жена за које у нас кажу :да им се ништа није отело.Њен живот,то је била фанатична,али разборита и стрпљива служба кући и својима.Тој служби биле су посвећене њене мисли и њена осјећања,а њене танке увијек црвене и наизглед слабашне руке,које никад нису мировале,савлађивале су посао као да су од челика.Из добре грађанске породице,која је једним случајем пропала за вријеме револуције,она је одрасла код ујака,бискупа,и била је искрено побожна оном нарочитом француском,чврстом,а човјечном побожношћу,без колебања.

   Чим је госпођа Давил стигла,настала су нова вренена у згради Француског конзулата.Не говорећи много,не жалећи се и не тражећи ни од кога помоћи ни савјета,

она је радила од раног јутра до неког доба ноћи.Настојала је да створи и одржи што боље везе са долачким жупником ,са фратрима и њиховим народом.Давил се надао да ће бар преко своје побожне и паметне жене успјети да осигура бар себи неки утицај на фратре.И заиста фратри су уважавали госпођу Давил.

    Необичне,сунчане,априлске дане је користила и предано радила у башти,пазила на рад копача,пазила на ђубрење и сама мрвила прстима груменове земље,спремала подесне леје за нарочиту врсту зумбула .

    Једна старица ,без које не бива ни један порођај у имућнијим кућама,раширила је казивање о госпођи Давил као мајци и домаћици.Она је до ситница причала о реду,свакој згоди и љепоти у тој кући,која је чиста као рај,мирисала и била загријана и освијетљена до у последњи кутак,о конзуловици која је до последњег тренутка наређивала,заповиједовајући само очима,о њеној побожности и невјероватном стрпљенју у подношењу болова.Још годинама послије тога наводила је примјер конзуловице,младим породиљама.да би их тако постидјела и умирила.

     Чест гост госпође Давила била је Ана Марија,жена аустријског конзула.Она би то сматрала као природну сметњу и непогоду,јер њих двије нису имале заједничке теме.Госпођа Давил се одушевљавала смо оним што је блиско и у најужој вези са њом и њенима.А поступци и навике неких великих личности биле су јој туђе и далеке и о њима није имала праве представе и није умјела да каже ни једне ријечи.

     Госпођа Давил је вољела дјецу и није могла ни да помисли да неко може бити равнодушан према њима.Када јој је умрло дијете она се зарекла да ће превазићи свој бол и да ће своје дијете заједно с болом  због губитка принијети богу на жртву.

    У разговору,као и у раду и молитви,она је увијек била иста,блага и одрешита,без споредних мисли и колебања,сигурна и пуна повјерења у небо и земљу и у све што вријеме може да донесе и што су људи у стању да учине.Њен чест саговорник је био и фон Паулић,с ким је могла да разговара о предметима који су њена главна брига и њен стваран живот.

   Она не воли сјећања уопште ни као сви активни,истински,религиозни људи,зазире од гласних разматрања која не воде ничему,само нас разнјежују и често одводе мисли на странпутицу.Као смијерна супруга слушала је свог мужа,а затим када би сматрала да је и сувише касно за разговор,тихо одлазила.

           Напуштање Травника и сеоба текла је исто тако мирно и неуморно као што је уређивала кућу за становање.Али болно мјесто за госпођу Давил била је тераса са цвијећем и велики врт,са лејама поврћа,које су некада слабашне и  неједнаке,сада успијевале и управо процвале.У врту је цвао слатки грашак,за који је сјеме добила од фон Паулића.Госпођа Давил га гледа.Одлази у кућу да продужи са паковањем.Тек ту се сјети да ће кроз који дан морати напустити све,и кућу и башту,и да ни она ни њени неће видјети зрео плод овога грашка,око кога је уложено толико труда.И ударе јој сузе на очи.

        Супротност госпође Давил,била је нешто сувише живахна и романтична госпођа фон Митерер,Ана Марија.Ова жена је унијела први пут нешто од оне силе и господства које су Травничани у свој машти приписивали страним конзулима својим  ликом ,сјајем њене бијеле коже,необичним бљесаком очију,бојом и начином чешљања косе,то је и потврђивала. Она је била кћи војно-судског охицира,поњемченог Пољака,и једне мађарске баронице без иметка.Лијепу госпођицу Ану Марију дали су без оклијевања,некако и сувише лако и брзо.Обавјештајни официр који је имао среће,

Открио је убрзо да има нешто што нико не може да провјери и предвиди,а то су ћуди и наступи немирне и пусте жене.Ова несрећна пољско-мађарско-бечка микстура,патила је од  сувишка фантазије и од болесне,неодољиве и незајажљиве потребе за одушевљењем.Госпођа фон Митерер се одушевљавала музиком,природом,нездравом филантропијом,старим сликама,новим идејама,Наполеоном или ма чим другим што је изван ње и њеног круга,у противности са њеним породичним животом,добрим гласом и угледом њеног мужа .Та неопходност одушевљења везивала се често за пролазне и ћудљиве љзбави.По некој фаталној и неодољивој потреби,та жена хладног тијела и усијане главе одушевљавала се с времена на вријеме за младе људе,обично млађе од себе вјерујући увијек да је у том човјеку,код кога је она наслућивала снажан дух и храбро срце,пуно чистих осјећања,нашла сањаног ритера и сродну душу.Али то су редовно били млади,безобзирни и даровити мушкарци,који су њу у ствари жељели.Код првог додира показала би се сва разлика између њеног узвишеног и неплотског заноса и правих намјера мушкарчевих,падала је у очај и разочарење,примјер с ДефосеомЉубав се претварала у мржњу и одвратност према дотадашњем идолу,према самој себи,према љубави и животу уопште-жена би одболовала,тражила хране у одушевљењима друге врсте и тиме задовољавала своју потребу за кризама и ломовима.Тако до нове прилике све је почињало изнова.

  Болесно дијете,фон Митерера,послије лутања би се враћала уплакана и разочарана њему јецајући да је сви желе,а нико не воли.Како је могао да се одржи такав брак,то неће никад нико моћи сазнати;то ће остати једна неразумна тајна коју дијеле ово двоје људи.Као све луде и бијесне жене,лијепа,настрана Ана радила је што је хтјела,не знајући никад право шта хоће.Залијетала се безглаво у своја одушевљења и брзо се втраћала из њих разочарана.Госпођа Митерер је тражила од живота оно што не може да да,и претверала је сваку ствар у одушевљење или горчину,мучећи  и једним и другим себе и све око себе,али никад се није стишавала.

       У присуству дјеце њу је мучила бескрајна пустош и чамотиња.Она се дубоко у себи гадила и прибојавала дјеце,њиховог продорног и упитног погледа који су је гледали попут судија.То јој се није дешавало с одраслима јер су одрасли често или подмитљиве судије или вољни саучесници наших порока.таква је била и са својом ћерком Агатом.

             Дјевојчица од тринаестак година није ни по чему личила на мајку.Повучена и ћутљива прерано зрела и сувише осјетљива,танких,стегнутих усница и очева укочена погледа,она је ишла уз мајку,као стални и нијеми пријекор,не показујући ничим свој аосјећања и наоко неосјетљива за све око себе.У ствари то дијете је било устрашено и збуњено,мајчиним темпераментом и вољело је само оца,немоћном и пасивном љубави.

Била од оне врсте дјевојака које нас изненађују и варају показујући   час дјетињско држање час неочекивано зреле облике.Била је немузикална и вољела је самоћу и књиге.

Она је била једина која је искрено жалила што одлази из Травника и напушта тишину и слободу баште и доксата,што иде у велики и немили Беч,у коме нема мира,неба,ни видика,и у коме ће је ова њена мајка које се она и у сну стиди,бити сваког тренутка пред очима.

               При одласку из Травника,Ана Марија није примјећивала,да јој и кћи има пуне очи суза већ је окретала леђа  оном глечеру и нечовјеку,тј.фон Паулићу,који ју је очарао и разочарао.Осјећала је како јој вјетар подиже лаки и дугачки зелени вео.То јој се чинило лијепо и дирљиво и видјела је себе као узвишену жртву која,пред удивљеним погледима свијета,корача путем одрицања.Само то и толико имаће од ње тај поларни човјек,само њен нејасан лик на хоризонту и последњу охолу поруку њеног вела који се неумољиво губи и одлази.

       С тим мислима она се пела ивицом бријега и корачала,као да хода на великој дубокој позорници.А оздо из долине једино је њен муж опазио зелени вео на бријегу и слао му забринуте погледе,док се глечер,непримјећујући ништа под богом,опраштао с њим на најлепши и најучтивији начин.

                                                                                                                                                                                                                      Mиланка Максић          

 

                                                                       Nazad