Osnovna obiljezja Andricevog pripovjedanja

Andrić je pisac snažne imaginacije. U svojim delima priča nam o prošlosti ljudi i o njihovim sudbinama. Pošto je bio izvanredan poznavalac prilika stare Bosne, radnja njegovih romana se uglavnom dešava na bosanskoj teritoriji kao mestu večitog sudara Istoka i Zapada. On sam kaže:
„To je treći svet u koji se sleglo sve prokletstvo, usled podeljenosti zemlje na dva sveta. To je junaštvo bez slave, mučeništvo bez nagrade.“


Andrić je izraziti epski pripovedač. U svome delu je distanciran od likova i događaja. Ton njegovog pripovedanja podseća u mnogim njegovim pripovetkama na Šeherezadine priče iz 1001 noći. Pripoveda hronološki, kroz nekoliko epoha. Na početku romana daje tačne i precizne geografske podatke da bi zatim prešao u svet legende i narodnih predanja. Andrić posmatra sumu životnih zbivanja i u njima traži nekakav smisao i moguć putokaz u našem egzistiranju.

Njegovi junaci reaguju onako kako traži njihova priroda i opšta istorijska situacija. Pripoveda u trećem licu. Između sebe i tih događaja stavlja još jedno lice, pripovedača, a ponekad ne samo propovedača, već nekoliko lica odjednom, te na taj način dobijamo više viđenja jednog te istog događaja.

Andrićeva rečenica je harmonična, jasna i smirena. Dijalog u Andrićevoj prozi je razmena misli, otvaranje mogućnosti jednoj ličnosti da saopšti svoje misli drugoj, a pre svega čitaocu. Osnovne karakteristike Andrićeve pripovedačke veštine su prefinjena psihološka analiza, duboko poniranje u suštinske probleme egzistencije i moć da sugestivnom magijom poetske reči dočara ljudsku i društvenu panoramu proteklih vekova. Kao i svi epski pripovedači, Andrić u svetu vidi nekakvu iskonsku borbu između svetla i tame, dobra i zla, života i ništavila. Za čoveka u životu vidi tri oslonca: težnju ka dobru, stvaralačku aktivnost u skladu sa tom težnjom i umetnost. Prema Andriću umetnost je način čovekovog postojanja i njegove pobede nad zlom.

U nekoliko svojih dela on opisuje mostove i čvrste građevine od kamena, gde u obrađenom kamenu vidi „uhvaćenu i ovekovečenu čovekovu misao“, jer samo trajanjem svoje misli čovek produžuje svoj život. Most je glavni simbol romaneskne naracije. Sve prolazi, samo on ostaje da ukaže na trošnost ljudske sudbine. Koristeći narodna predanja, a pre svega bogatstvo svoje mašte i osećanja sveta, Andrić je podigao monumentalnu umetničku građevinu u književnosti naše epohe.