O POEZIJI
Desanka Maksimovic je bila pesnik, pripovedac,
romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevodenjem, mahom poezije,
sa ruskog, slovenackog, bugarskog i francuskog jezika.Njena poezija, pripovetke,
romani, knjige za decu prevodeni su na mnoge jezike, a pojedine njene pesme
nalaze se u antologijama poezije raznih naroda.Više puta je nagradivana našim
najvišim književnim nagradama. Prvo priznanje dobila je 1925. nagradom za pesmu
«Strepnja» na konkursu casopisa «Misao».Bila je clan Srpske akademije nauka i
umetnosti od 1959. god.
Desanka je bila od onih priroda u kojima se još u detinjstvu zametne ljubav koje
se do kraja života ne odricu.Jer, sve u Desanki je pesnicko:i rec, i odnos prema
svetu, i filozofija.Reklo bi se cak da ništa drugo nije mogla biti do to što
jeste.Sve što je napisala, napisala je srcem.A to njeno srce otvoreno je uvek i
svuda, svemu i svakome.
Prva Desankina pesma bila je o zalasku sunca.Sunce
odlazi, a sve, i ljudi i priroda, pružaju prema njemu ruke i dovikuju-nemoj
otici, ostani... Tada je imala 14 godina.Sedela bi obicno na nekom panju i
pisala.To je bio njen pesnicki atelje.Sa 14 god. se ne može stvoriti cudo, ali
se može osetiti miris zemlje.Može se doživeti noc, cuti cuk.Može se zaspati na
pokošenoj livadi i zapisati prva «ljubavna» rec.Sa 14 god. može se znati
istorija i upoznati ratnik.A tu, u Brankovini, imalo je šta i da se vidi i da se
cuje o istoriji.Sa 14 god. mogla se doživeti samoca, i strah.Prve ocene Desanka
Maksimovic je dobila u Valjevu, od drugova iz gimnazijskih klupa.Citala im je, a
oni su je hrabrili i proricali joj blistavu buducnost.
Njena pesma je uvek bila sigurna streha i zaklon svakome ko je obeležen
osecajnošcu, uskracen za nešto, ugrožen.Retko je koji pesnik u nas kao Desanka
Maksimovic još za života stekao ime i ugled i zadobio toliku naklonost,
poštovanje i privrženost brojnih cialaca.Desanka Maksimovic nema drugu
biografiju sem književnu, ni drugog poroda sem pesama.Onaj ko je citao njene
pesme upoznao je ne samo njenu dušu i njeno bice, vec i dušu naroda iz kojeg je
potekla.Mnoge njene pesme su poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi,
postojani, da poštuju ljude drugacijih nacela i uverenja, boja i vera, pozivala
ih da proslave i tudeg sveca, da uvažavaju neistomišljenike, da budu strogi
prema svojima kao što su i prema tudim manama.Od svih vrednosti u životu ona je
posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje.
Za razliku od mnogih liricara, narocito novijeg doba, koji su svaki
komplikovaniji pesnicki problem rešavali i složenijim sredstvima, naša
pesnikinja je uvek išla za tim da najjednostavnijim i najprecim putem dopre do
takvog zamucenog i skrivenog jezgra kakvo je ljudska bespomocnost pred tajnom.
Ma koliko bile raznolike i neujednacene sve Desankine pesme istovrsne su, istim
glasom ispevane.Melodija njene poezije je sestra govorne melodije.Otkriva citavo
obilje novih aliteracija i rima, koje i kada nisu izmešane sa poznatim, u
kontekstu nekako zazvuce poznato;skoro uvek su nekako prirodno na svom
mestu.Desankina poezija saopštava o ljubavi, prenosi impulse mladosti.Ljubav je
vodic u svet, ucitelj duha.Bog o kome i kome peva Desanka Maksimovic, prisutan
je svuda i nigde ga nema; on je milosrdan i ravnodušan; prisan i neuhvatljiv;
ispovednik i stranac.On nije sabran u jednu žižu, vec je rasut u hiljadu
mogucnosti,a pesnikinja nam saopštava da svaka od njih može biti, ili jeste
prava.Sve te suprotnosti se uskladuju u ljubavi.
Lirika Desanke Maksimovic se od samog pocetka doživljavala kao cista ispovest
srca, što je i sadržano u stihu «Ja sam lovac srca svoga rodenog».Njeno osnovno
pesnicko geslo je da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena
prema coveku i životu, da izvire iz njih.
U kasnije dane lirika Desanke Maksimovic dobila je svoju patinu, kao i njena
rascvetana priroda u jesen, koja se u ovu liriku sve više uvlaci.Njena poezija
je dobila ono što vreme ljudskim motivima namece: smirenost u nemirima,
utišanost u akcentima.Godine ova pitanja neizbežno donose.Da li tražiti odgovore
na njih? Ne tražiti nenalazivo, tj. pomiriti se sa zakonima.Tražiti ga i ne naci
znaci neizbežnost kraja bez novog pocetka.Misao Desankina pred krajem, sluteci
ga vec, je samo konstatacija neobilaznoga i samim tim odricanje da se bilo kuda
okolo prode.Ona kao ptica šcucureno cuti i ceka ono što doci mora.Prirodno i
jednostavno je pevala o životu i sada tako peva o smrti.
|
|
|
|
|
|
|