.jpg)
miroslav antic
Najviše bih, ipak, voleo da sami izmislite moju biografiju.
Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima.
Ovako je govorio sam Mika Antić. I zaista i danas on ima mnogo raznih života, i
živjeće tako sve dok ima nas koji izmišljamo njegovu biografiju, svaki dan novu
i drugačiju.
Ne bih željela pokvariti uvod u ovu temu, koji je bio odličan. Ali mi nekako žao
da se ne pomenu njegova djela. Žao mi zbog mladih ljudi koji su rođeni ranih
osamdesetih i kasnije. Ovaj forum ima svoj podmladak, i stalno dolaze novi
klinci. Pa mi se činilo da nemamo pravo oduzeti im saznanje šta je sve Mika
radio i pisao i pod kojim naslovima mogu naći zbirke njegovih pjesama i slično.
Znači, samo zbog njih prenosim tekst koji slijedi, a vi koji sve ovo već znate,
izmislite danas još jednu Mikinu biografiju, sasvim novu i s vašim pečatom.
To ja još uvijek šašav letim i živim…
Hiljadu devetsto trideset i druge, četrnaestog dana prvog prolećnog meseca u
godini, na severu Banata, u selu Mokrin, rođen je jedan od naših najšarenijih i
najveličanstvenijih savremenih umetnika-romantika-boema – Miroslav Antić.
Osnovnu školu i gimnaziju Mika je pohađao u Kikindi i Pančevu, a nikada završene
studije ruskog i češkog jezika i književnosti - u Beogradu. Najviše je učio od
života i kontakata sa ljudima, a najmanje iz knjiga. Svoje stvaralaštvo
doživljavao je kao iskazivanje nemira inspirisanog životom, ljudima, razgovorima
i događajima u okruženju.
Za pedeset i četiri ovozemaljske godine uspešno se bavio poezijom, novinarstvom,
filmom, slikarstvom, a prema sopstvenim rečima, bio je i zidar, fizički radnik u
pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, stolar, radio kompresorima, obrađivao
drvo, glumio u lutkarskom pozorištu, vodio televizijske emisije, bio
konferansije...
Ovaj svestrani umetnik proleća, snova, zvezda, krila, plaventila, o kome se
previše ćuti, a čije su knjige još uvek nepročitane i nedočitane, veći deo svog
života proveo je u Novom Sadu odakle je kretao na mnoga putovanja i stizao do
bluza u njujorškim predgrađima, do peterburškog hotela u kom se ubio Jesenjin,
do upoznavanja sa Preverom u Parizu, do peskovite letonske obale, do
oduševljenosti Pradom u Madridu, do dece naših iseljenika u Cirihu, do Bagdada
sa 1001 danom umesto 1001 noći, do Skandinavije, Australije, Portugalije,
Mongolije...upisao je fakultet za ceski jezik i
knjizevnost ali ga nije zavrsio
Bio je otac šestoro dece i imao tri braka koje je, prema njegovim rečima,
doživeo sa mnogo ljubavi pretvorivši ih delimično u poeziju.
Voleo je boks, džudo i fudbal, more, svoj čamac, plovidbu Dunavom, kafanu,
oduševljavao se naukom, posebno nebom, kosmosom, zvezdama, rado se bavio baštom,
spremanjem ribe ili pasulja, više puta se lečio od alkoholizma, bio je
zaljubljenik u život, u druženje sa ljudima. Njegovi prijatelji bili su kako
poznati slikari, vajari, glumci, pisci, novinari, kritičari, muzičari,
univerzitetski profesori, tako i kasapini, zlatari, berberi, prodavci novina,
čistači ulica...
Sam je govorio da ne priznaje vidljive biografije koje podsećaju na krštenicu,
karakteristiku u vojnoj knjižici ili radni dosije, one biografije koje sadrže
precizne bibliografske podatke sa naslovima i datumima. Ipak, u ime sećanja na
ovog velikog i toplog stvaraoca-večitog dečaka zavirimo bar u poneku sliku i
boju njegovog životnog kaleidoskopa.
«Bežati u svet poezije – to je moja naivnost»
Prva Antićeva pesma „Majka“ objavljena je 1948. godine u časopisu „Mladost“, a
prva knjiga pesama „Ispričano za proleća“ odštampana 1950. godine. Nakon toga
usledile su mnoge knjige „Plavo nebo“, „Roždestvo tvoje“, „Nasmejani svet“,
„Psovke nežnosti“, „Koncert za 1001 bubanj“, „Poslednja bajka“, „Plavi čuperak“,
„Šašava knjiga“, „Garavi sokak“, „Živeli prekosutra“, „Krov sveta“, „Prva
ljubav“, „Mit o ptici“, „Nebo u oku“, „Druga strana vetra“, „Svašta umem“,
„Hodajući na rukama“, „Horoskop“, „Tako zamišljam nebo“, „Izdajstvo lirike“,
„Savršenstvo vatre“...
Antić je rado recitovao svoje stihove u školama, kafanama, bibliotekama,
domovima kulture, fabrikama, kasarnama, bolnicama - šarmantno, temperamentno i
vrelo, ponekad pomalo zamuckujući i ističući da je stihove pisao krvlju, sa
mukom, teško, spaljujući i bacajući mnogo, porađajući svoje pesme. Govorio je da
su na njega uticali svi – Milovan Glišić, Lao Ce, Boš, Brojgel, Sveto pismo,
Tolstoj, Fokner, njegova majka Melanija...
Čitalačkoj publici poznat je pre svega po zbirci pesama o godinama prvih ljubavi
„Plavi čuperak“. Kako su ljubavne pesme za decu bile nešto sasvim novo i
drugačije, ovo Mikino neposredno i toplo obraćanje onima koji nisu ni mali ni
veliki, kao i posredno obraćanje njihovim mamama i tatama, nailazilo je u
početku na nerazumevanje i negativne recenzije kritičara dečje poezije, tako da
je godinu i po čekalo na objavljivanje. „Plavi čuperak“ je po izdavanju doživeo
veliki uspeh i postao kultna knjiga za mlade.
.jpg)
Osim poezije za decu i mlade, Mika nam je podario i predivnu refleksivnu i
ljubavnu poeziju za odrasle u „Koncertu za 1001 bubanj“, „Savršenstvu vatre“,
„Mitu o ptici“... Ti stihovi, više desetina godina nakon što su napisani, još
uvek strpljivo čekaju da budu na pravi način pročitani i vrednovani, kako od
strane čitalaca, tako i od strane kritike.
Uz poeziju pisao je i prozu (romani „Stepenice straha“, „Sveti vetar“) i dramske
tekstove (Parastost u belom, Ženidba na oglas, Povečerje, Otužni marš, Rt Dobre
Nade). Neke svoje drame sam je postavio na pozorišnu scenu, neke su zaživeli u
obliku radio-drama, a „Otužni marš“ i „Parastos u belom“ doživeli su i
internacionalno izvođenje u Parizu, odnosno u Montrealu.
Dela su mu prevođena na ruski, makedonski, engleski, albanski, turski, mađarski,
slovački, češki, francuski, rumunski, poljski, slovenački... U Njujorku krajem
sedamdesetih u okviru antologije poezije i proze iz celog sveta „Novi smerovi“
objavljeni su i njegovi stihovi.
Prepevavao je pesme sa mađarskog i slovačkog pesnika Ferenca Fehera, Palja
Bohuša, Mihaila Babinke, Jana Labata, Vjere Benkove... Bio je član Udruženja
književnika Srbije. Više puta je bio nagrađivan - prvi je dobitnik Zmajevog
štapa u okviru Zmajevih dečjih igara, primio je dve Nevenove nagrade, jednu za
životno delo za poeziju za decu, Goranovu nagradu...
«Bežati u svet novinarstva – to je moja potreba da živim»
Novinarstvom - koje je smatrao svojim poštenim i časnim poslom, a koje ga je
oduševljavalo jer mu je pružalo priliku da se upoznaje sa umnim ljudima, kao i
da mnogo putuje - Mika je počeo da se bavi kao dvadesetdvogodišnjak u nedeljnom
listu „Pančevac“. Nakon svega godinu dana prešao je u novosadski „Dnevnik“ u
okviru kog je delovao kao jedan od najzapaženijih novinara-autora, bio je
izuzetan reporter, a njegove rubrike „Obično petkom“, „Žurnal Miroslava Antića“,
„Galerija savremenika“ čitale su se sa interesovanjem. Kao obožavalac džeza,
ozbiljne i ruske muzike pokrenuo je i uređivao reviju za džez i zabavnu muziku
„Ritam“. Takođe je uređivao dečji informativni list „Pioniri“ i Zmajev „Neven“.
1986. godine dobio je novinarsku nagradu za životno delo.
«Bežati u svet filma – to je moja surovost»
Na film je, uostalom kao i na slikarstvo, novinarstvo, pozorište, gledao kao na
svojevrstan vid svoje poezije, filmove nije potpisivao kao režiser - na svim
njegovim filmovima stoji: Ovaj film je napravio pesnik Miroslav Antić.
Snimio je više kratkometražnih, uglavnom dokumentarnih filmova. Neki od njih su
„Trojica iz starog Sombora“ o slikaru Milanu Konjoviću, kompozitoru Petru
Konjoviću i piscu Veljku Petroviću, „Vals za gospođicu Amaliju“ o manastirima
Krušedol, Bođane i Hopovo u terezijanska vremena, „Spomenik“, „Hajde da
rastemo“, „Potpis“, „Zemlja“, „Druga obala“, „Fruška gora“, „Vreme dobra i vreme
zla“...
Prema pesmi Dušana Radovića režiro je animirani film „Strašan lav“.
Tema njegovog prvog dugometražnog igranog film „Sveti pesak“ bila je infrombiro
i zbivanja 1948. godine, dok je za drugi film „Doručak sa đavolom“ koji priča o
Vojvođanima u vremenima posleratnog otkupa i velikih poplava, a u kom su
glumačku ekipu činili Mira Stupica, Pavle Vujsić, Bata Živojinović, Fabijan
Šovagović, dobio Zlatnu arenu za scenario na pulskom festivalu.
«Bežati u svet slikarstva – to je moje lukavstvo»
Mikin slikarski moto bio je slikati dahom, a ne bojom, prolaziti kroz platno kao
što se prolazi kroz svetlost, slikati beskraj u prostoru, slikati da bi bio
čovek, ne da bi bio slikar. Sa strašću je tušem crtao krokije, aktove, portrete.
Umazan slikarskim bojama do vrata stvarao je akvarele, retko ulja. Opčinjen
svetlošću često je slikao suncokrete. Učestvovao je na tridesetak izložbi, od
kojih su polovinu predstavljale samostalne izložbe.
Miroslav Antić je umro u šestoj deceniji života od neizlečive bolesti. Njegova
poslednja volja ispisana na parčetu papira glasila je: „Kada me iznose, neka
pročitaju «Besmrtnu pesmu». A kad me pokopaju neka Janika Balaž ili Tugomir
odsviraju «Pira manđe korkoro». Niko ne sme da mi drži govor!“ Tako je i bilo...
Na Novom novosadskom groblju, 26. juna 1986. godine.
.jpg)
Primio je dve Nevenove nagrade.
Njegova posljednja zelja bila
je
da mu procitaju "Besmrtnu pesmu" i odsviraju "Pira mande korkoro"
 |
 |
 |
 |
 |
 |