U graji, bez druga, sam, kraj pune case.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbrase.
Ne marim da pijem. Al` kad pridje tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.
I pritisne ocaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se krece;
Uzvik ga prolama: "Nece biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti nece."
I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oci plave, tople kao leto rano,
Zivot u svetlosti bez mraka i studi.
I zeleci da se zaklonim od srama,
Pijem, i zazelim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, drustvo gde je cama,
Tad ne vidim ni stid sto sam i ja covek.
.jpg)
