Stara Pesma

Za mnom stoje mnogi dani i godine,
Mnoge noci i casovi ocajanja,
I trenuci bola, tuge, greha, srama
I ljubavi, mrznje, nade i kajanja.

Sve to stoji na gomili trenutaka
U neredu, po proslosti razbacano,
Dok nju vreme vuce nekud, nekud nosi
I odnosi bez otpora i lagano.

Nemam snage da se borim sa vremenom
Da odbranim, da sacuvam, ne dam svoje,
Nego gledam cega imam, sta je bilo:
I sve vise, nista vise nije moje.

Kao miris, kao zraci, kao tama,
Kao vetar, kao oblak, kao pena,
Odvojeni dani, noci, lebde, kruze
I prilaze u obliku uspomena.

Al' kad mis'o i secanje budu stali,
Onda kud ce i kome oni poci?
Onda kud ce da isceznu i da odu
Uspomene, moji dani, bivse noci?

Pa kud idem, da li idem, je l' opsena?
Ko me goni, koga nosim, pre i sada?
Za mnom stoji cega nemam, a preda mnom:
Mrtva proslost sa zivotom pokrivena.
Dok buducnost polagano pokrov skida,
Nje nestaje i u proslu proslost pada.