Uteha

 

Misao se gubi, nestaje i tone
u dolini pla
ca, gde se nada kupa,
gde stradanja
zive, gde se suze rone
i gde to
cak patnji klopara i lupa.

I dok miso spava, klonula, u miru,
izvija se ljubav na krilima no
ci,
i sa sobom nosi razlupanu liru,
i kre
ce se, cebdi po mojoj samoci.

Kao eho sre
ce, bez suma i glasa,
preko tajnih snova visinama stremi,
kao zora nebom zra
cno se talasa,
kao ve
ce u noc gubi se i nemi.

I trag joj ostaje, i slika se stvara:
Nebo plavo, vedro, kao njeno oko,
pogled koji pri
ca, tesi, razgovara,
pojima i voli i gleda duboko.

Ja ose
cam dusu i svoju i njenu:
Obe, ve
cne, stoje na jednom osmehu,
na jednom prostoru, u dalekom vremenu,
koje katkad stupa i šapće utehu.