Čas iz
pesništva
Sedimo na beloj klupi
Ispod Lenauovog poprsja
Ljubimo se
I onako uzgred govorimo
O stihovima
Govorimo o stihovima
I onako se uzgred ljubimo
Pesnik gleda nekud kroz nas
Kroz belu klupu
Kroz šljunak na stazi
I tako lepo ćuti
Lepim bakarnim usnama
U Gradskoj bašti u Vršcu
Ja polako učim
Šta je u pesmi glavna stvar.
Daleko u nama
1
Dižemo ruke
Ulica se u nebo penje
Obaramo poglede
Krovovi u zemlju silaze
Iz svakog bola
Koji ne spominjemo
Po jedan kesten izraste
I ostaje tajanstven za nama
Iz svake nade
Koju gajimo
Po jedna zvezda nikne
I odmiče nedostižna pred nama
Čuješ li metak
Koji nam oko glave obleće
Čuješ li metak
Koji nam poljubac vreba
2
Evo to je to nepozvano
Strano prisustvo svoga
Jeza je na pučini čaja u šolji
Rđa što se hvata
Na rubovima našeg smeha
Zmija sklupčana u dnu ogledala
Da li ću moći da te sklonim
Iz tvoga lica u moje
Evo ga treća je senka
U našoj izmišljenoj šetnji
Neočekivani ponor
Između naših reči
Kopita što tutnje
Pod svodovima naših nepca
Da li ću moći
Na ovom nepočin-polju
Da ti podignem šator od svojih dlanova
3
Uznemirena šetaš
Podočnjacima mojim
Na nevidljivoj rešeci
Pred usnama tvojim
Nage reči me zebu
Otimamo trenutke
Od bezobzirnih testera
Ruke se tvoje tužno
U moje ulivaju
Vazduh je neprohodan
4
Šušte zelene rukavice
Na granama drvoreda
Veče nas pod pazuhom nosi
Putem koji ne ostavlja trag
Kiša pada na kolena
Pred prozorima odbeglim
Dvorišta izlaze iz kapija
I dugo gledaju za nama
5
Noćima nestaje tama
Čelične grane hvataju
Prolaznike za ruke
Samo nepoznati dimnjaci
Slobodno hodaju ulicama
Prosečenim kroz našu nesanicu
U olucima zvezde nam trule
6
Bdiš mi u bori između veđa
Čekaš da se razdani
Na mome licu
Voštana noć
Tek je dogorela
Do nokata praskozorja
Crne opeke
Već su popločale
Ceo nebeski svod
7
Nad mirnim vodama
Zubate oči lete
Oko nas modre usne
Na granama lepršaju
Krici udaraju o plavet
I padaju na jastuke
Kuće nam se kriju
Iza uskih leđa
Šake hvataju
Za nejake oblake
Vene nam valjaju mutne
Postelje i stolove
Izlomljenih kostiju
Podne na ruke nam palo
I smrknulo se
Otvorena raka na licu zemlje
Na tvome na mome licu
8
Na raskrsnicama
Podočnjaci dana
Sreću nam se modri
Ako okrenem glavu
Sunce će s grane pasti
Sahranila si osmehe
U dlanovima mojim
Kako da ih oživim
Senka mi je sve teža
Neko joj vezuje krila
Oči otvaraš dobra
Sklanjaš me nemo
Noć me iznenadna traži
U dnu drvoreda
Platan cigaretu pali
9
Otrovni zeleni
Časovi marširaju
Preko našeg čela
Putujemo iz tela
Ćutanjem koje vuku
Pogledi naši ludi
Između očnih kapaka
Stežem ti nagi pogled
Bol u njemu da zdrobim
10
Kako dugmadima ovim
Tučanim da gledamo
Smeje nam se tama
Kosama nas bičuje
Kako jezikom ovim
Papirnatim da govorimo
Reči nam ga suvog
Pod nepcima zapale
Kako sa telom ovim
Od živog peska da opstanemo
Razularene kašike
Odnose nam zrno po zrno
Kako drvenim rukama ovim
Lišenim lišća da se grlimo
Ginu nam karanfili sa usana
Ginu nam u vrelome pesku
11
Kuće su izvrnule
Gorke džepove soba
Da ih vihor pretraži
Duž naših rebara
Ulične svetiljke
Svlače haljine krvave
Dva smo lista novina
Surovo zalepljena
Na ranu večeri
Zapaljene ptice
iz obrva mojih
na ključnjače su ti pale
12
Teku nam hodnici mutni
Sa trepavica niz lice
Ljutom usijanom žicom
Gnev nam porubljuje misli
Nakostrešene makaze
Oko golorukih reči
Otrovna kiša večnosti
pohlepno nas ujeda
13
Ruše se stubovi koji nebo drže
Klupa sa nama polako
U prazno propada
Zar da dovek čamimo
U kamenom ćutanju
Kroz oči kroz čelo
Reči će nam prolijati
Razbežali se dani
Zar da dovek čekamo sunce
Da nam se kroz rebra zažuti
Slušamo kako nam srca
U grlu mrtvih stubova lupaju
Istrčali smo iz grudi
14
Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U slepom našem stanu
Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali
Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle
Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo
15
Ulice tvojih pogleda
Nemaju kraja
Laste iz tvojih zenica
Na jug se sele
sa jasika u grudima tvojim
Lišće ne opada
Na nebu tvojih reči
sunce ne zalazi
16
Sijalicu dobru pališ
U tuzi mojoj smeđoj
Livadu mi prostireš
Na grudima svojim
Golubove okupljaš
U radosti mojoj bele
Cigaretu mojih briga
U srcu svome gasiš
U grozdu tamjanike
Na moje usne čekaš
17
U moru bih spavao
U zenice ti ronim
Na pločniku bih cvetao
U hodu ti leje crtam
Na nebu bih se budio
U smehu tvom ležaj spremam
Igrao bih nevidljiv
U srce ti se zatvaram
Tišini bih te oteo
U pesmu te oblačim
18
Dan ti bogat u naručju
Nosim
Mlade jele duž pogleda
Sadim
Gradovima tvog ćutanja
Lutam
Rosu ti sa trepavica
Berem
Noć vitku ti preko pasa
Lomim
Brižne zore sa krovova
Zovem
19
Mladost nam lista
Zelena duž svojih ulica
Obrazi kuće sjaje se
Kada prođemo
Stopalima našim
Pločnici igraju karte
Zvezda smo iznenadna
na licu prolaznika
Jata iznenađenja
Hranimo sa dlana
20
Iz tvojih dlanova
Piju živu vodu ptice
Plave i smeđe ptice
Koje nam iz očiju izleću
Kad nadaleko nema nijednog lovca
Tvoji dlanovi obasjavaju
Naše dve zamišljene grudve zemlje
Kad sunce kasni
21
Ruke tvoje plamsaju
Na ognjištu usred mog lica
Ruke tvoje otvaraju mi dan
Ruke tvoje cvetaju
U udaljenoj pustinji u meni
Gde još niko nije zakoračio
Ruke tvoje sanjaju u mojima
san svih ozvezdanih ruku na svetu
22
Naš dan je zelena jabuka
Na dvoje presečena
Gledam te
Ti me ne vidiš
Između nas je slepo sunce
Na stepenicama
Zagrljaj naš rastrgnut
Zoveš me
Ja te ne čujem
Između nas je gluhi vazduh
Po izlozima
Usne moje traže
Tvoj osmeh
Na raskrsnici
Poljubac naš pregažen
Ruku sam ti dao
Ti je ne osećaš
Praznina te je zagrlila
Po trgovima
Suza tvoja traži
Moje oči
Uveče se dan moj mrtav
S mrtvim tvojim danom sastane
Samo u snu
Istim predelom hodamo
23
Bez tvojih pogleda reka sam
Koju su napustile obale
Vetar me za ruku vodi
Tvoje ruke odsekao je suton
Bele ulice preda mnom beže
I prsti se klone moga čela
Na kome se svet zapalio
Reči su mi u travu zarasle
Tišina ti je raznela glas
Stvari mi siva leđa okreću
Po tami moga tela
Opaka svetlost šestari
24
Idem
Od jedne ruke do druge
Gde si
Zagrlio bih te
Grlim tvoju odsutnost
Poljubio bih ti glas
Čujem smeh daljina
Usne mi lice rastrgle
Iz presahlih dlanova
Blistava mi se pojavi
Hteo bih da te vidim
Pa oči zaklapam
Idem
Od jedne slepoočnice do druge
Gde si
25
Patos sam žut
U praznoj sobi u kojoj sediš
Samo da me tvoja senka uteši
I stepenište sam drveno
Kojim iz sobe na ulicu silaziš
Samo da se sa senkom tvojom poigram
Lišće sam suvo
Duž ulica kojim prolaziš
Da tvoju senku čujem
I stena sam naga kraj druma
Kojim se udaljuješ
Da me tvoja senka odene
26
U ovoj noći bez jutra
Ko je ta svetiljka sa ugla
Pogledom me tvojim obavija
I prati do našeg oslepelog stana
I svetli na pustim nasipima vena
I ko je ta ptica
Na napuklom nebu moga srca
Jedina ptica
Glasom me tvojim k sebi zove
Jer ne ume bela
na zemlju da sleti
27
Među dlanovima
grejao sam ulicu
Kojom si se vratila
Glas ti je po krovovima
Zaboravio belinu
Časovi sa kojima sam samovao
Dižu se pred tobom
Sa snežnih stolica
28
Pod očnim kapcima
Spavaju ti ljubičice
Pretvaram se sav u sunce
Nad tvojim ružnim snom
Otvaraš mi širom
Sve prozore na čelu
Berem za tebe bele
Lokvanje iz moje krvi
Daješ zeleno lišće
Mome stablu od pepela
29
Ovo su ti usne
Koje vraćam
Tvome vratu
Ovo mi je mesečina
Koju skidam
Sa ramena tvojih
Izgubili smo se
U nepreglednim šumama
Našeg sastanka
U dlanovima mojim
Zalaze i sviću
Jabučice tvoje
U grlu tvome
Pale se i gase
Zvezde moje plahe
Pronašli smo se
Na zlatnoj visoravni
Daleko u nama
30
Sa tela sumrak svlačim
Dan mi je našao lice
Vetar kosu razveselio
Pogled mi začuđen lista
Senka iz sunca niče
Svet na pragu srca stoji
Opet obroncima plavim
U glas ti bistri silazim
Po našu čarobnu lampu
Jurke
Jedni odgrizu drugima
Ruku li nogu ili bilo šta
Stave to među zube
Potrče što brže mogu
U zemlju to zakopaju
Drugi se razjure na sve strane
Njuše traže, njuše traže
Svu zemlju raskopaju
Nađu li srećni svoju ruku
Ili nogu ili bilo šta
Na njih je red da grizu
Igra se nastavlja živo
Sve dok ima ruku
Sve dok ima nogu
Sve dok ima bilo čega.
Kalenić
Otkuda moje oči
Na licu tvome
Anđele brate
Boje sviću
Na ivici zaborava
Tuđe senke ne daju
Munju tvoga mača
U korice da vratim
Boje zru
Na lakoj grani vremena
Otuda tvoj inat lepi
U uglu usana mojih
Anđele brate
Boje gore
Mladošću u mojoj krvi
Kosovo
polje
Polje kao svako
Dlan i po zelenila
Mlad mesec kosi
Pšenicu selicu
Dva ukrštena sunčeva zraka
Slažu je u krstine
Kos naglas čita
Tajna slova rasuta po polju
Božuri stasali do neba
Služe četiri crna vetra
Sjedinjenom krvlju bojovnika.
Polje kao nijedno
Nad njim nebo
Pod njim nebo.
Ljubav na prvi pogled
Ti si moj početak
Koji me pokrenuo
Sveo sam se
Na tvoju osovinu
Sav sam se usijao
Od tvog prvog obrtaja
Lepo ću se putem polomiti
I sjediniti se zauvek s tobom
U kršu i lomu
Nisam lud
Da baš sada zastanem
Da se ohladim
I ružno poplavim
Oca pravog nisi imala
Majka ti nije bila kod kuće
Kada si u sebi svet ugledala
Rodila si se greškom
Imaš stas napuštene provalije
I sva na odsutnost mirišeš
Rodila si sebe sama
Vrtiš se u plamenim traljama
Razbijaš sebi glavu za glavom
Skaceš sebi iz usta u usta
I staru grešku podmlađuješ
Sagni se gola ako možeš
Do moga poslednjega slova
I pođi njegovim tragom
Sve mi se čini sirotice
Da u neku prisutnost vodi
Odjekivanje
Prazna soba stane da reži
Uvučem se u svoju kožu
Tavanica stane da skiči
Hitnem joj jednu kost
Uglovi stanu da kevću
I njima hitnem po jednu kost
Pod stane da zavija
hitnem i njemu jednu kost
Jedan zid stane da laje
I njemu hitnem jednu kost
I drugi i treći i četvrti zid
Stane da laje
Hitnem svakom po jednu kost
Prazna soba stane da urla
I sam prazan
Bez ijedne kosti
U stostruki se odjek
Urlika pretvaram
I odjekujem odjekujem
Odjekujem
Razgovor
Zašto se propinješ
I obale nežne napuštaš
Zašto krvi moja
Kuda da te pustim
Na sunce
Ti misliš poljubac sunca
Ti pojma o tome nemaš
Ponornice moja
Boliš me
Odnosiš drvlje i kamenje
Šta ti je vrteško moja
Razvalićeš mi beskrajni krug
Koji još dozidali nismo
Crveni zmaju moj
Teci samo dalje
Da stopala te ne raznesu
Što dalje možeš teci krvi moja
Ružokradice
Neko bude ružino drvo
Neki budu vetrove kćeri
Neki ružokradice
Ružokradice se privuku
Ružinom drvetu
Jedan od njih ukrade ružu
U srce je svoje sakrije
Vetrove se kćeri pojave
Ugledaju obranu lepotu
I pojure ružokradice
Otvaraju im grudi
Jednom po jednom
U nekoga nađu srce
U nekoga bogami ne
Otvaraju im otvaraju grudi
Sve dok u jednog srce ne otkriju
I u srcu ukradenu ružu
Visoki ljubavnici
Njemu pločnik jede
Sumporno meso
Njoj pije živu iz žila
On uzima nju na ruke
Podiže je na oblak
Visoko iznad tornjeva
Vole se tako sa zanosom
Mladih ukrštenih munja
Ona mu rađa
Sina zelenooki mač
I kćerku riđokosu frulu
Neguju srećni
Svoju nebesku decu
I nastavljaju da se vole
Na zlatožderski pločnik
Nikad više ne silaze
Vrati mi moje krpice
Padni mi samo na pamet!
Misli moje obraz da ti izgrebu.
Iziđi samo preda me,
Oči da mi zalaju na tebe.
Samo otvori usta,
Ćutanje moje, da ti vilice razbije.
Seti me samo na sebe,
Sećanje moje, da ti zemlju pod stopalima raskopa.
Dotle je među nama došlo!
Vrati mi moje krpice!
Moje krpice od čistoga sna,
Od svilenog osmeha, od prugaste slutnje,
Od moga čipkastoga tkiva.
Moje krpice od tačkaste nade,
Od žežene želje, od šarenih pogleda,
Od kože s moga lica.
Vrati mi moje krpice!
Vrati kad ti lepo kažem.
Slušaj ti čudo!
Skini tu maramu belu.
Znamo se...
S tobom se od malih nogu.
Iz istog čanka srkalo,
U istoj postelji spavalo.
S tobom zlooki nožu,
Po krivom svetu hodalo,
S tobom gujo pod košuljom.
Čuješ ti pretvorniče,
Skini tu maramu belu!
Šta da se lažemo.
Neću te uprtiti na krkače,
Neću te odneti kud mi kažeš,
Neću ni zlatom potkovan,
Ni u kola vetra na tri točka upregnut,
Ni duginom uzdom zauzdan.
Nemoj da me kupuješ,
Neću ni s nogama u džepu,
Ni udenut u iglu ni vezan u čvor,
Ni sveden na običan prut.
Nemoj da me plašiš!
Neću ni pečen, ni prepečen,
Ni presan posoljen,
Neću ni u snu!
Nemoj da se zavaravaš.
Ništa ne pali, neću!
Napolje iz moga zazidanog beskraja!
Iz zvezdanog kola oko moga srca,
Iz moga zalogaja sunca.
Napolje iz smešnog mora moje krvi,
Iz moje plime iz moje oseke.
Napolje iz mog ćutanja na suvom.
Napolje, rekao sam napolje.
Napolje iz moje žive provalije,
Iz golog očinskog stabla u meni.
Napolje, dokle ću vikati napolje!
Napolje iz moje glave što se rasprskava.
Napolje, samo napolje!
Tebi dođu lutke,
A ja ih u krvi svojoj kupam,
U krpice svoje kože odevam.
Ljuljaške im od svoje kose pravim,
Kolica od svojih pršljenova,
Krilatice od svojih obrva.
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba,
Da love, da vreme ubijaju.
Kakva mi je pa to igra?
Koren ti i krv i krunu
I sve u životu!
Žedne ti slike u mozgu
I zar okca na vrhovima prstiju
I svaku svaku stopu,
U tri kotla namćor vode,
U tri peći znamen vatre ,
U tri jame bez imena i bez mleka.
Hladan ti dah do grla,
Do kamena pod levom sisom,
Do ptice britve u tom kamenu.
U tutu tutinu, u leglo praznine,
U gladne makaze početka i početka,
U nebesku matericu znam li je ja...
Šta je s mojim krpicama?
Nećeš da ih vratiš, nećeš.
Spaliću ti ja obrve,
Nećeš mi dovek biti nevidljiva.
Pomešaću ti dan i noć u glavi.
Lupićeš ti čelom o moja vratanca.
Podrezaću ti raspevane nokte,
Da mi ne crtaš školice po mozgu.
Napujdaću ti magle iz kostiju,
Da ti popiju kukute s jezika.
Videćeš ti šta ću da ti radim...
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tačku, na kraju mog života
I sve na svetu.
I ti hoćeš da se volimo.
Možeš da me praviš od moga pepela,
Od krša moga grohota,
Od moje preostale dosade,
Možeš lepotice...
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava,
Da mi grliš noć u praznoj košulji,
Da mi ljubiš odjek,
Pa ti ne umeš da se voliš.
Beži čudo!
I tragovi nam se ujedaju,
Ujedaju za nama u prašini.
Nismo mi jedno za drugo.
Stamen hladan kroz tebe gledam,
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj.
Ništa nema od igre.
Kud smo krpice pomešali...
Vrati mi ih, šta ćeš s njima.
Uludo ti na ramenima blede.
Vrati mi ih, u nigdinu svoju beži,
Beži čudo od čuda.
Gde su ti oči?
I ovamo je čudo!
Crn ti jezik, crno podne, crna nada.
Sve ti crno, samo jeza moja bela.
Moj ti kurjak pod grlo,
Oluja ti postelja,
Strava moje uzglavlje,
Široko ti nepočin-polje.
Plameni ti zalogaji, a voštani zubi,
Pa ti žvaći izelice...
Koliko ti drago žvaći.
Nem ti vetar, nema voda nemo cveće.
Sve ti nemo, samo škrgutanje moje glasno.
Moj ti jastreb na srce,
Manje te u majke groze
Izbrisao sam ti lice, sa svoga lica,
Zderao ti senku, sa svoje senke,
Izravnao bregove u tebi.
Ravnice ti u bregove pretvorio,
Zavadio ti godišnja doba,
Odbio sve strane sveta od tebe,
Savio svoj životni put oko tebe,
Svoj neprohodni svoj nemogući,
Pa ti sad gledaj da me sretneš.
Dosta rečitoga smilja, dosta slatkih trica,
Ništa neću da čujem, ništa da znam.
Dosta, dosta svega!
Reći ću poslednje dosta.
Napuniću usta zemljom,
Stisnuću zube,
Da presečem ispilobanjo,
Da presečem jednom za svagda.
Staću, onakav kakav sam,
Bez korena, bez grane, bez krune.
Staću oslonjen na sebe,
Na svoje čvoruge.
Biću glogov kolac u tebi.
Jedino što u tebi mogu biti...
U tebi kvariigro, u tebi bezveznice!
Ne povratila se...
Ne šali se čudo!
Sakrila si nož pod maramu,
Prekoračila crtu, podmetnula nogu,
Pokvarila si igru!
Nebo da mi se prevrne,
Sunce da mi glavu razbije,
Krpice da mi se rasture...
Ne šali se čudo s čudom!
Vrati mi moje krpice!
Ja ću tebi tvoje.
Vučja so
Dok ne zaledi lavež
I zarđaju psovke i crknu baklje
Sveopšte hajke
I dok se svi ne skljokaju
Praznih ruku u sebe
I pregrizu jezik od muke
I silnici psoglavci s nožem za uvo
I hajkači sa polnim udom na ramenu
I lovački zmajevi vukožderi
Četvoronoške puzim pred tobom
I urlam u tvoju slavu
Kao u velika
Zelena tvoja vremena
I molim te stari moj hromi bože
Vrati se u svoju jazbinu
Zaboravan broj
Bio jednom jedan broj
Čist i okrugao kao sunce
Ali sam mnogo sam
Počeo je da računa sa sobom
Delio se množio
Oduzimao se sabirao
I uvek ostajao sam
Prestao je da računa sa sobom
I zaključao se u svoju okruglu
I sunčanu čistotu
Napolju su ostali usijani
Tragovi njegovog računanja
Počeli su da se jure po mraku
Da se dele kad se množe
Da se oduzimaju kad se sabiraju
Onako kako se to u mraku već radi
I nije bilo nikog da ga zamoli
Da tragove zaustavi
I da ih izbriše
|
|
|
|
|
|
|