Henri VIII Tjudor

Henri VIII (engl. Henry VIII of England; 28. jun 1491 — 28. januar 1547), vladao je Engleskom i Irskom od 1509. do 28. januara 1547. kada je umro. Nasledio je svog oca Henrija VII, osnivača dinastije Tjudor kojoj on pripada. Poznat je zbog toga što se šest puta ženio i reformacije engleske crkve. Kada mu papa, pod uticajem katoličkih kraljeva, nije dozvolio da se razvede od svoje prve žene Kataline od Aragona, (ćerke Fernanda i Izabele, Katoličkih kraljeva) da bi se oženio svojom ljubavnicom En Bolin, prekinuo je sve veze sa Vatikanom i Rimom i Zakonom o supremaciji 1534. godine proglasio se za vrhovnog vladara engleske crkve i samim tim engleska crkva je svrstana u protestantske, kasnije nazvana anglikanska. Takođe je ujedinio Englesku i Vels u jednu teritoriju, tj. državu 1543. godine. Iako je bio oženjen šest puta imao je samo troje dece – kćerku Mariju, kasnije englesku kraljicu Mariju I poznatu kao Krvava Marija (1553—1558), iz prvog braka; zatim, drugu kćerku, takođe, potonju slavnu kraljicu Elizabetu I (1558—1603) i sina naslednika Edvarda VI (1547—1553) iz trećeg braka sa Džejn Simor. Opisan je kao stasit, atletski građen čovek, riđe brade i izuzetnih listova, čovek od stila; uživao je u jelu, poznat kao kockar, ali vrstan sportista – teniser, mačevalac.

Rođen je u palati Plejsentija pored Griniča, kao treće od sedmoro dece Henrija VII i Elizabete od Jorka. Još kao sasvim malo dete dobio je titulu vojvode od Jorka. Dobio je vrhunsko obrazovanje i tečno govorio francuski, španski i latinski, pored svog maternjeg engleskog jezika. Njegov mlađi brat, princ Artur, bio je službeni naslednik engleske krune, te se za vreme Arturova života pretpostavljalo da će Henri postati crkveni službenik.
Artur je, kao deo sporazuma Henrija VII i ujedinjenih španskih kraljevina, oženio šesnaestogodišnju Katarinu, godine 1501. Godine 1502. Artur se razboleo i ubrzo umro, čime su sve prestolonasledničke dužnosti, zajedno sa titulom princa od Velsa, prešle Henriju. Udovica Katarina, bivša princeza od Velsa, želela je da se vrati u svoju domovinu, ali ju je sprečila nemogućnost povratka miraza njenom ocu. Njen otac, Fernando II od Aragona i Henri VII nakon četrnaest meseci dogovorili su novu veridbu, između tada trinaestogodišnjeg Henrija i osamnaestogodišnje Katarine. Papa je odobrio veridbu koju bi Crkva, inače, smatrala incestom, i to nakon insistiranja Katarinine majke, Izabele I. Kada je 1505. godine Henri VII izgubio interes za savez sa Španijom, njegov sin je izjavio da je njegov brak bio dogovoren bez njegovog pristanka. Nedoumice po pitanju braka nastavljene su sve do smrti Henrija VII.

U aprilu 1509. Henri VII je umro, a Henri je nasledio englesku krunu. 11. juna 1509. oženio se Katarinom, a 24. aprila iste godine par je krunisan u Vestminsterskoj opatiji.
Svojim prvim potezima Henri je kao novi vladar hteo da ukaže da će se njegova vladavina razlikovati od vladavine njegovog oca. Prvo je uklonio vodeće ličnosti iz vlasti svog oca, a nakon toga je na spoljnom planu počeo da vodi drugačiju politiku od miroljubive politike svoga oca - Henri je sebe smatrao ratničkim kraljem. Išao je do te mere da je uveo i novi način oslovljavanja monarha, koji od tada više nije oslovljavan sa Vaša Milosti, već sa Vaše Veličanstvo. U svojim mlađim godinama veći deo energije posvećivao je nadmetanju sa drugim državama tog perioda, upadljivom razmetanju i razvoju dinastičkog ponosa, a manje nacionalnim interesima. Ušao je u savez sa pojedinim evropskim državama u cilju borbe protiv Francuske, kojoj se kasnije dosta zamerio. Lično je vodio pohode na Francusku, te pobedio u bici kod Spursa 1513. godine, ali je rat na kraju završen mirovnim sporazumom 1514. godine. U celini gledavši, spoljnopolitički je Englesku uključio u tadašnje evropske političke tokove i zbivanja kao važan i neprelazan, iako ne presudan, faktor.
Ratovi su, međutim, sa svojim troškovima izrade brojnih topova i novih utvrđenja stvarali ozbiljne finansijske probleme. Pokušaj da se 1525. godine uvede „ljubazna podrška“ za finansiranje Henrijeve spoljne politike doveo je do izbijanja nereda, pa se od toga dodatnog poreza odustalo. Henrijev slavni ratni brod na koji je utrošeno mnogo novca i vremena, nazvan Meri Rouz, potonuo je u samoj luci kada je kralj došao da ga vidi. Pretpostavlja se da je nazvan po Henrijevoj mlađoj sestri, Mariji Tjudor, ili čak po Meri Bolin.
U povodu pojave reformacije na kontinentu, Henri je svoju politiku okrenuo ka papi, tako što je 1521. godine doneo Zakon o sedam svetih tajni, kojim se pobijaju reformatorske ideje i teze Martina Lutera, te brane temelji katoličkog učenja, a zbog kojeg je od pape Lava X dobio titulu branioca vere.

Henrijev privatni život se vrlo često isprepletao sa državnim poslovima i politikom. Njegova želja za dobijanjem muškog naslednika i bračni život usko su uticali kako na tadašnju, ali i buduću spoljnu i unutrašnju politiku Engleske, tako i na položaj vere u Engleskoj i odnose sa poglavarom Katoličke crkve, samim Papom.
Katarina Aragonska bila je sa Henrijem trudna sedam puta, no preživelo je samo jedno dete, kći Marija. Henri je, međutim, silno želeo muškog naslednika, jer je smatrao da jedino sin može da osigura kontinuitet engleske krune. U početku je uz Katarinu imao dve ljubavnice: Elizabet Blont, sa kojom je dobio sina po imenu Henri Ficroj, i Meri Bolen, koja se udala kratko pre nego što je njena sestra En izašla na scenu kao Henrijeva najvažnija ljubavnica. Kada je shvatio da Katarina ulazi u menopauzu i da više neće moći imati dece, prevladala je njegova želja da dobije zakonitog sina, a jedini način da ga dobije sa Anom Bolen bio je da se rastavi od Katarine. Stoga je pokušao da ubedi papu Klementa VII da je Katarinin brak sa Arturom konzumiran, te da stoga njegov brak sa Katarinom mora biti poništen u skladu sa crkvenim propisima. Isprva neodlučan, papa 1529. godine pod pritiskom Karla V, cara Svetog Rimskog carstva, odbija da ispuni Henrijev zahtev.
Kako bi omogućio Henriju da okonča brak sa Katarinom Aragonskom, Tomas Kromvel, kraljev glavni ministar, prekinuo je zadnju vezu između engleskog i rimskog katoličanstva, te učinio monarha vrhovnim poglavarem novoosnovane Engleske Crkve. Nadbiskupom od Kenterberija je imenovao Tomas Kranmera, koji je, na njegov zahtev, proglasio brak između Henrija VIII i Katarine Aragonske nevažećim i nikada zakonski postojećim.

Iako je odvojio englesko katoličanstvo od rimskog, te time položio temelje za trajno osamostaljenje engleskog hrišćanstva, Henri se nije nikada odrekao niti udaljio od osnova katoličanstva, već je nastavio njegovu doktrinu. Njegova odluka ohrabrila je i ostale evropske zemlje da se oslobode vatikanskog pritiska i nametanja, pa su se u Evropi ubrzo počli da formiraju nove nezavisne crkvene institucije. Henri, koji je u početku vladavine nosio titulu branioca vere, ekskomuniciran je iz Katoličke crkve od strane Pape 1533. godine.
Po osnivanju Engleske crkve, Henri je bio u mogućnosti da se oženi sa En Bolin, od koje se očekivalo da rodi sina i ispuni dužnost kraljice koju Katarina nije uspela da ispuni. Na En je ležao veliki teret, budući da je u to vreme znanje o genetici bilo vrlo oskudno, pa se smatralo da pol deteta zavisi jedino o ženinoj sposobnosti. Uprkos tome, En je bila samouverena; zatrudnela je nedugo nakon venčanja, ali dete rođeno u septembru 1533. bila je devojčica, princeza Elizabeta. Henri se razočarao, ali je i dalje verovao da će mu En roditi sina. Nekoliko sledećih Eninih trudnoća završilo je rođenjem mrtvorođenčadi ili pobačajem. Henri je izgubio svu nadu na dan Katarininog pogreba, kada je En pobacila još jedno dete. Tu se opet umešao Tomas Kromvel, Enin nekadašnji saveznik, te optužio En za preljubu, incest sa bratom Džordžom, kao i veštičarenje. Ove optužbe su dovele do njenog pogubljenja 1536. godine.

Henri se oženio i treći put, za kraljicu izabravši Džejn Simor. Džejn je bila submisivna i znala je kada se treba povući, te bila potpuna suprotnost En Bolin. Džejn je uspela da rodi Henriju sina, princa Edvarda, samo da bi umrla nekoliko dana kasnije od posledica postporođajne groznice. U međuvremenu, Tomas Kromvel je razmatrao mogućnost ukidanja manastira i prodaje crkvenih poseda plemićima, čime je pridobio Henrijevu naklonost. Henri je posebno bio zadovoljan Kromvelovim predlogom aktova zakona u Velsu.
Na Kromvelov nagovor, Henri se ženi četvrti put, opet iz političkih razloga. Četvrta supruga mu je postala Ana Klevska, kćerka klevskog protestantskog vojvode. Ovim brakom oformljena je alijansa između Engleske i Nemačke, kojom su rastavljene Španija i Francuska. Henri nije bio siguran da li želi da uđe u četvrti brak, pogotovo sa nekatolkinjom, ali je pristao nadajući se da će Ana roditi još sinova i ojačati dinastiju. Ana je stigla u Englesku krajem 1539. godine, a sa Henrijem se upoznala 1. januara 1540. Iako legenda kaže da je Henri bio razočaran Aninim izgledom, mnogo je verovatnije da je Ana bila užasnuta Henrijevom gojaznošću. Brak se raspao pre nego je i počeo, te su se nakon nekoliko meseci bračnog života Henri i Ana složili da se raziđu. Ana je primila velikodušni poklon od bivšeg supruga, što je uključivalo nekoliko zamkova i vlastite posede, kao i titulu engleske princeze i čast kraljeve sestre. Ana je ostala u dobrim odnosima i sa Henrijem i sa njegovom decom. Henri je za neuspelo aranžiranje braka okrivio Kromvela, te naredio njegovo pogubljenje 28. jula 1540. godine.

Dana 28. jula 1540. godine, isti dan kada je pogubljen grof od Eseksa, čovek odgovoran za Henrijev neuspeli četvrti brak, Henri je oženio šesnaestogodišnju Katarinu Hauard, prvu rođaku En Bolin. Henri je u početku bio oduševljen njom zbog njene mladosti. Nova kraljica i njena rodbina obasipani su poklonima, ali Katarina, uprkos iščekivanjima dvora i kraljevstva, nije zatrudnela ni nakon dve godine braka. Upravo tada isplivavaju na površinu priče o romansi između Katarine i dvojice učitelja, što je navelo Henrija da posumnja u Katarinino devičanstvo u trenutku sklapanja braka. Osamnaestogodišnja Katarina je optužena za veleizdaju i pogubljena 13. februara 1542. godine.
Poslednja Henrijeva žena bila je 35-ogodišnja Katarina Par, bogata udovica koju je Henri oženio 1543. godine. Katarina je bila sklona raspravama sa Henrijem po pitanju religije. Iako je sigurno odrasla kao katolkinja, Katarinu je veoma interesovala nova vera, ali Henrijevi pogledi ostali su konzervativni. Henri je nadasve cenio njeno mišljenje i njenu političku sposobnost, pa ju je više puta postavio za regenta na čelu vlade tokom njegovih poseta kontinentu. Katarina je imala izuzetno dobre odnose sa svojim pastorcima, te se pobrinula za pomirenje supruga sa svojim ćerkama, Marijom i Elizabetom, koje su ranije, poništavanjem brakova njihovih majki sa Henrijem, bile isključene iz nasleđivanja i koje su usled Katarinine intervencije opet postale moguće naslednice engleske krune. Katarina je takođe bila jedina Henrijeve supruga koja nije morala da dokazuje svoje devičanstvo, budući da je pre ženidbe sa njim imala dva kratka braka.

Kako su četiri od šest Henrijevih brakova bili poništeni, što znači da nisu nikada zakonski ni postojali, u očima ondašnjih protestanata, Henri je zapravo imao samo dve supruge: Džejn Simor i Katarinu Par. Katolici, budući da ne priznaju razvod, smatrali su tri žene Henrijevim pravim suprugama: Katarinu Aragonsku, od trenutka vjenčanja, pa do trenutka njene smrti, zatim Džejn Sejmur, sa kojom je brak sklopljen posle Katarinine smrti, kao i Anu Klevsku, sa kojom je brak sklopljen posle Džejnine smrti i koja je bila živa za vreme poslednja dva Henrijeva braka, što ih čini nevažećim. Iako je sa Katarinom proveo 19 godina svog života, a sa manje od godinu, naredio je da upravo ona bude predstavljena kao njegova pratilja u porodičnom portretu porodice Tjudor. Sam Henri je nazivao svojom jedinom pravom ženom, verovatno zato što mu je ona jedina rodila sina.
Nikada dokazana teza koja kaže da je Henri bolovao od sifilisa i da je upravo ta bolest krivac za smrtnost njegove dece iznesena je prvi put 100 godina nakon njegove smrti. Prema istoj tezi, sifilis je Henrija VIII verovatno doveo i do smrti, dana 28. januara 1547. godine. Prema drugoj teoriji, Henri i njegova sestra Margareta su bolovali od dijabetesa, što je bio uzrok Henrijeve gojaznosti. Sahranjen je pored Džejn u kapeli Svetog Džordža. Nasledio ga je sin Edvard, a u roku od nešto više od jedne decenije svo troje njegove zakonite dece izmeniće se na engleskom tronu, i to tako da nijedno iza sebe neće ostaviti potomstvo.

Njegova vladavina odlikovala se izrazitom zakonodavnom aktivnošću, koja je za sobom ostavila mnoge pravne odredbe, od kojih neke važe čak i danas. Najbolji primer je Zakon o uniji kojim je 1536. godine Engleskoj priključen Vels, a engleski jezik je postao jedini službeni u toj pokrajini, uprkos tome što je većina stanovništva govorila velški jezik. Među zakonima koje su doneseni tokom Henrijeve vladavine mnogi su bili kontroverzni. U ovu grupu spada prvi zakon protiv sodomije, zatim zakon kojim su se kažnjavale i proganjale veštice, kao i zakon o veleizdaji iz 1534. godine, kojim je pojam izdaje proširio i na reči, ne samo na dela.
Henri je bio vrlo svestrana osoba; bavio se sportom, te bio vešt muzičar i pesnik. Na njegovom dvoru vladao je progresivni, renesansni i inovativni duh, kako na naučnom, tako i na umetničkom polju. Podstaknut otkrićem Novog sveta naredio je izradu, za to doba, najmodernije karte sveta. Njegov dvor postao je centar umetničkog i inovativnog života Engleske, koji je Henri sam poticao.

Nazad