Web design by DL

Vaša trenutna lokacija je: Početna strana/Andrićeva djela/Pripovijetke/Anikina vremena

ivo andric        

r o m a n i

     

Anikina vremena

     

    „Anikina vremena“ (1931) spadaju u Andrićeve duže pripovetke. Ispripovedana je iz pozicije sveznajućeg pripovedača. Novela počinje pričom o gašenju loze Porubovića i tragičnom kraju njenog poslednjeg izdanka, naočitom popu Vujadinu Poruboviću iz Dobruna, malog mesta iza Romanije. Prema popu Poruboviću parohijani su odmah, pošto se zapopio, osećali izvesnu nelagodnost koja se nije mogla objasniti ni sveštenikovom mladošću ni neveštinom. Naravno oni nisu mogli odmah proniknuti u popovu prirodu koja je trajno obeležena sećanjem na jednu raspusnu scenu u kojoj su učestvovali oficiri i žene a koju je on prikriven posmatrao. Pop Porubović je, naime, mizogin i voajer, koji će svoje ludilo oglasiti jedne noći pucnjima na gumnu gde su parohijani razvijali žito. Završavajući priču o porodici Porubovića, pisac će spomenuti i njenog znamenitog pripadnika, čuvenog dobrunskog protu Melentija, a zatim i „Anikina vremena“, doba u kojem se „pronevaljalila jedna žena, vlahinja“, Anika.

    Anika je kćerka pekara Marinka Krnojelca oženjenog ženom iz mesta u kojem je odležao robiju, a koja je za stanovnike Dobruna uvek bila tuđinka. Tako su kasablije doživljavale i njenu kćerku, neuglednu, prerano izraslu devojčicu. Kako često biva sa Andrićevim ženskim likovima, iz takve nenaočite devojčice jednog Bogojavljenskog jutra u crkvi pojaviće se vitka beloputa devojka krupnih očiju. Cela kasaba bila je očarana neobično lepim Anikinim licem. Za nju se naročito zainteresovao Mihailo Stranac, mladić na početku uspešne trgovačke karijere. I Anika se zagledala u njega pa je najpre počelo stidljivo razmenjivanje pažnje koje je postepeno postajalo sve otvorenije da bi se bez ikakvog jasnog razloga odjednom prekinulo. Pripovedač taj prekid tumači opisom prvog traumatičnog Mihailovog ljubavnog iskustvo stečenog sa handžijkom koja je sa njim varala muža. Mladićeva rana ljubavna priča prekinuta je na tragičan način. Posle svađe muža i žene kojoj je Mihailo slučajno prisustvovao, handžinica je ubila muža Mihailovim nožem. Mihailo joj je pri tom pomogao.

    Mladić će dve godine posle toga na putovanjima pokušavati da zaboravi i handžijku ali i Anikin „mukli, teški glas, belo lice bez osmejka“ kao i Đurđevdan, dan kada se „Anika objavila“ i „otvorila kuću muškarcima“. Otada su se žene u kasabi mnogo češće molile pred ikonom i klele Aniku, i zato dobijale batine od muževa. Sinovi su dolazili u sukob sa očevima, a majke ih proklinjale zbog okapanja ispred Krnojelčeve kuće. Ostao je čuven slučaj trgovca Petra Filipovca, najljućeg Anikinog neprijatelja, koji je hteo da ubije svog najstarijeg sina Andriju upravo zbog noći provedenih u ozloglašenoj kući. Ratovao je sa njom i dobrunski prota zbog svog sina koga žene nisu nikada interesovale, ali koji je, kako to često biva, slučajno nekim poslom otišao u Višegrad i tamo upao u društvo koje ga je te noći odvelo u Anikine dvore da odatle danima ne izađe. Dugo su se prenosile Anikine reči koje je poslala popu Poruboviću: „Ti si proto dobrunski, a ja džizlija višegradska. Nurije su nam podeljene, i bolje ti je da ne diraš u ono što nije tvoje. Ja se nisam ni rodila kad si ti preskakivao plot u Nedeljkovice, pa Nedeljko mislio da je jazavac u kukuruzu i umalo te nije ubio. I dan danas ti po udovičkim kućama krpe mantiju.“ Ovo Anikino pismo govori kao da je žena na zlu glasu o svakome sve znala i kao da joj niko baš zbog toga nije mogao ništa. A ugledni i snažni popovski sin ubrzo bi odbačen kao i mnogi drugi i upravo kao i oni, mogao se videti kako skrhan i podbuo od pića ponavlja Anikine reči iz zauvek prošlih ljubavnih noći.

    Ne manje skandalozan bio je i slučaj kajmakama, sina turskog paše koji je od majke Sokolovićke nasledio ime i oholo držanje, a od oca vlast i bogatsvo. Otišao je posle mnogo žalbi kasabalija da sam stane na put zlu. Otišao je tada do Anike i još mnogo puta kasnije. Jer on kao veliki poznavalac ženske lepote nije mogao da ne vidi da je lepota te žene bila nešto sasvim nesvakidašnje, nešto natprirodno. Zbog Anike će turski beg biti ranjen, zbog nje će dobrunskom proti paliti sveću pre vremena, a dobrunski muškarci zaključiće da „ženu treba ubiti rađanjem ili batinama“. Zbog nje će dva muškarca naročito patiti, „svak za sebe i svaki na svoj način“, i to Anikin brat Lale i Mihailo Stranac. Maloumni pekar Lale je patio na svoj tih i sramežljiv način, a jedini čovek u koga se Anika jednom zagledala rešio je da konačno „izvadi nož iz rane“ koji je nekada handžijka zabila u srce svog muža. Izjednačavajući Aniku i Krstinicu odlučio je da traumu iz prošlosti već jednom prevaziđe tako što će otići u Anikine odaje.

    Ne zna se ko „se osevapio“ kada je Anika nađena mrtva pored minderluka. Ne zna se da li je to bio Lale koji se stideo sestre ili Mihailo koji je davno izgubio svoj mir ili bilo koji drugi muškarac iz Dobruna. Kako god, kao posle mnogih nesreća koje zadese kasabu, i sada je ona postala mirna kao pre „Anikinih vremena“. Lale je otišao nekuda put Užica, Mihailo na suprotnu stranu, sarajevskim drumom, muškarci su se vratili svojim kućama, a žene su nastavile da čuvaju svoja ognjišta. Priča o Aniki, o zlu koje nije večno i koje odlazi onako kao što i dođe, preselila se u usmenu legendu ljudi toga kraja.


Vaša trenutna lokacija je: Početna strana/Andrićeva djela/Pripovijetke/Anikina vremena