U ritualima za plodnost kod Istočnih, a delom i Južnih Slovena, značajno mesto zauzimaju praznici za koje se vezuju božanstva nazvana Kostroma i Jarilo, odnosno lutke od slame, koje se na određen način sahranjuju, spaljuju, rasturaju na delove ili potapaju u vodu, uz obredno oplakivanje ili povike i smeh, sa ciljem da ponovo ožive. U tom ritualu, obavljenom u proleće, čiji je cilj bio da se obezbedi plodnost, Kostroma se pojavljuje kao mlada žena umotana u bele čaršave, sa hrastovom grančicom u rukama, a Jarilo kao prekrasni mladić na belom konju.U vreme letnje dugodnevice proslavljan je praznik na koji su lutke zvane kupala potapane u vodu i paljene velike vatre. Na taj dan tragalo se za magičnim i lekovitim biljkama. Rasprostranjeno je predanje o cvetu paprati koji se rascvetava uoči tog dana, a čija magična svojstva omogućuju da se otkrije zakopano blago. U svim ritualima koji se na taj praznik obavljaju jasno su istaknuti vatra i voda kao suprotni elementi, a na osnovu pesama i ostalih folklornih tekstova vezanih za kupala, mogućno je rekonstruisati mit o rodoskrvnom odnosu brata i sestre, oličenim dvobojnim cvetom dan i noć.

Za rituale plodnosti u južnoslovenskom folkloru vezani su likovi germana i dodola. Pri obredu izazivanja kiše pravljena je glinena lutka muškarca, nazvana german, koju su žene sahranjivale u suvu zemlju sa uverenjem da će na taj način izazvati plodonosnu kišu. U vreme suše, povorka devojčica, najčešće od pete do desete godine, koje su nazivane dodole, išla je od kuće do kuće pevajući pesme kojima je prizivana kiša. Dodole su bile bose, odevene u iznošenu odeću, sa vencem od trava, žitarica i vinove loze na glavi. Između sebe su birale predvodnicu, zvanu dodola ili dodolka. Prolazeći kroz polja, dodolke su ih prskale vodom, dok ih je ispred seoskih kuća domaćica posipala vodom po glavi i nogama, a zatim darivala brašnom, vunom ili novcem. Inače i kod Južnih i kod Istočnih Slovena kiša je izazivana na taj način što je preko mrtvaca, najčešće utopljenika, koga bi za taj obred iskopali, izlivana voda.

Rasprostranjen običaj, posebno kod zapadnih Slovena je spaljivanje Morane. Običaj se obično praktikovao na prelazu zime i proleća. U Češkoj i Moravskoj, se na ovaj praznik se lutka Morane bacala u reku. Ovom prilikom bi se na simboličan načun prikazao kraj vladavine zime i smtri i dolazak proleća.Ritual je imao radosne elemente. Povorka koja je nosila lutku Morane pevala je pesme, noseći lutku ka reci. Mnogi autori tvrde da ovaj ritual je predstavlja simboličan savez naroda sa božanstvima života, poput boginje Vesne. Morana je bila boginja smrti i zato nije bila omiljena u narodu..