Noću, na nebu pokrivenom zvezdama, moguće je zapaziti zanimljivu pojavu prolaska meteora ili, kako se to obično naziva, pojavu zvezde padalice. Tada neko, dok se trag te "zvezde" vidi, pomisli želju u nadi da će mu se ona ispuniti.

Zvezde padalice ustvari predstavljaju nebeske pojave koje se dešavaju u zemljinoj atmosferi prilikom prolaska parčića kosmičke materije kroz nju. Pojava svetlog traga se zove meteor (od grčkog meteoron što znači "vazdušna pojava"). U bezvazdušnom prostoru tela određene veličine i sastava, koja se ne mogu videti optičkim putem jer su suviše mala i koja kruže oko Sunca nazivaju se meteoroidi. Onog trenutka kada, krećući se oko Sunca, Zemlja preseče putanju meteoroida on ulazi u zemljinu atmosferu, sagoreva i pri tome emituje svetlost koju mi vidimo a pojavu nazivamo - meteor. Ako je meteoroidno telo bilo veliko te ako nije u potpunosti sagorelo u zemljinoj atmosferi, ono pada na Zemlju ostavljajući na njoj ožiljak u vidu kratera određene veličine.

To telo koje padne na površinu Zemlje se naziva meteorit. Godišnje na našu planetu padne oko 20 000 tona meteorskog materijala ali najvećim delom u vidu fine prašine koja se ne vidi golim okom.

Zvezda padalica

Pad meteora

Meteorski roj Perzeidov

Sporadik

Bolid

Da bi se lakše proučavali, meteori se dele po pripadnosti određenom meteorskom potoku ili roju. Meterski potok, sama reč kaze, predstavlja skupinu meteoroida, eliptičnog izgleda, koja kruži oko Sunca, a meteorski roj predstavlja zgusnutiji skup meteorskih tela koji se takođe kreće oko naše zvezde. Kada Zemlja preseče neki potok ili roj onda se čini, zbog perspektive, kao da svi meteori dolaze iz jedne tačke na nebu. Tu tačku nazivamo radijant (od latinskog radiare što znači "zračiti"). U zavisnosti od toga u kom sazvezđu (ili blizu koje zvezde nekog sazvezđa) se nalazi radijant, meteorski potoci i rojevi dobijaju imena: Perseidi, Leonidi, Geminidi, eta-Akvaridi (u blizini zvezde eta u sazvezdju Vodolije), gama-Drakonidi i sl. Meteori koji ne pripadaju ni jednom potoku ili roju nazivaju se sporadici, a izuzetno sjajni meteori (nekad sjajniji i od punog Meseca) koji zaparaju nebo ( neki se mogu videti i danju!) uz zaglušujuću buku se nazivaju bolidi.

Inače brzine meteora variraju od 11 km/s do 72 km/s u zavisnosti od njihovog kretanja u odnosu na Zemlju neposredno pred ulazak u njenu atmosferu. Vidljivi trag najvećeg broja meteora koji se lako mogu uočiti na noćnom nebu (to su meteoroidi veličine zrna graška koji sagorevanjem i jonizacijom okolne atmosfere stvore vidljivi trag više desetina pa i stotina puta veći nego što je prečnik prvobitnog tela) nastaje negde na 130 km od površine Zemlje, a trag mu prestaje negde na 70 km. Komete tj. "zvezde repatice" prilikom prolaska kroz sunčev sistem ostave deo svog materijala koji se kasnije grupiše u meteorske potoke ili rojeve pod uticajem gravitacije okolnih tela (planeta, Sunca,...). Dešava se da se kometa u potpunosti raspadne i tada se oformi potok koji sadrži puno meteorskog materijala tako da kada Zemlja prođe kroz njega posmatrači uočavaju da svake sekunde neki sjajni meteor zapara nebo.Ta pojava je veoma zanimljiva ali i retka. Meteorski materijal je, pored kometskog, i asteroidnog porekla a ima dokaza da neki meteoriti, nađeni na Zemlji, potiču sa Marsa!

Određen mali broj meteorita (Marcinsonov meteorit-Murchinson) koji su pronađeni sadrže, pored gvozđa, silicijuma i magnezijuma, i kiseonik, azot, vodonik, ugljenik pa i vodu tako da ovi meteoriti mogu biti uzročnici pojave okeana, atmosfere te stoga i života na Zemlji. Kako izgleda jedan kameni meteorit može se videti na slici. To je meteorit koji je pao u Meksiko blizu mesta Aljende (Allende) 8. februara 1969. godine. Ovaj meteorit je nastao tokom vremena postojanja solarne magline pre 4.56 milijardi godina i bogat je međuzvezdanim zrncima (ostacima neke zvezde koja je živela i eksplodirala pre nastanka našeg Sunca).

Gvozdeni meteoriti predstavljaju delove raspršenih jezgara asteroida a, kako im ime kaže, sastoje se najvećim delom od gvozđa (90%), sa primesama nikla, kobalta i drugih metala. Po udelu nikla dele se na tri grupe (ovde poređane po rastućem sadržaju nikla): heksahedriti, oktahedriti i ataksiti. U istočni Sibir (Rusija) 12. februara 1947. godine pao je najveći meteorit zabelezen u modernoj istoriji. To se desilo u sred bela dana u 10 sati i 38 minuta po lokalnom vremenu. Vatrena lopta se kretala brzinom od 14.5 km/s i raspala se u zemljinoj atmosferi na visini od, otprilike, 6 km, a zemlja je bila posuta sa 20000 kg meteoritskog materijala (slika). Ovaj meteorit je poznat pod nazivom Sihote - Alinski meteorit.

Kameni meteorit

Sihote - Alinski meteorit

 Kameno gvozdeni meteorit

                          Ebi                                Brenham

Meteori koji pripadaju jednom meteorskom roju prividno dolaze iz iste tačke koja se naziva radijant, što je posledica perspektive.

Od kameno-gvozdenih meteorita najviše ima mezosiderita i palasita a sadrže određeni procenat gvozđa, nikla ali i kiseonika, ugljenika, azota i sličnih hemijskih elemenata. Od ove vrste meteorita zanimljiv je Brenamski meteorit (Brenham, Kansas, USA) koji spada u klasu palasita, i nađen je 1882. godine. Slika prikazuje tanke listiće ovog meteorita kroz koje je propuštena svetlost.
U veoma retke meteorite spada Ebi meteorit (Abee, Alberta, Canada) i prikazan je na slici. Ovaj meteorit je enstatskihondrit i sadrži veoma malo kiseonika jer u vreme kada je nastao, pre 4.49 milijardi godina, on se nalazio u delu solarne magline koja je bila siromašna kiseonikom. Zbog navedene činjenice i poznavanja sadašnjeg sunčevog sistema, smatra se da je ovaj meteorit nastao negde u blizini planete Merkur.

Opšte karakteristike meteorskog roja
Za vreme meteorskog roja može se videti mnogo više meteora nego što bi se videlo van ove pojave. Kometa na svom putu oko Sunca gubi deo materije koji se rasipa duž njene putanje. Ako ta putanja preseče Zemljinu putanju, meteorski roj će nastati kada Zemlja bude naišla na materijal. Posmatrajući roj, čini nam se da svi meteori izleću iz jedne tačke, koja se zove radijant. Radijant u suštini ne postoji jer je posledica perspektive. Postoji više meteorskih rojeva u toku godine. Naziv meteorskog roja i meteora dobija se po sazvežđu u kome se nalazi radijant. U meteorskom roju imamo dva tipa meteora: one koji pripadaju meteroskom roju (izleću iz radijanta) i one koji ne pripadaju meteroskom roju (izleću van radijanta), takozvani sporadici. Glavna karakteristika meteroskog roja je broj ZHR i predstavlja zenitalni prosek po satu. To je verovatan broj meteora koji će se videti u toku jednog sata, a koji pripadaju meteroskom roju.