Prema mišljenju Pašićevog savremenika Karla Sforce, s obzirom na ljubav koju je gajio prema građevinarstvu, Nikola bi najverovatnije ostao u struci da 30. juna 1875. godine nije raspuštena Narodna skupština i naređeni izbori za 3. avgust, i da, u julu te godine nije izbio ustanak protiv Turaka u Bosni. Pašić je podneo ostavku u Ministarstvu građevina da bi se kandidovao za narodnog poslanika na izborima koje je izgubio.
    Nakon toga, po izbijanju ustanka u Bosni i Hercegovini, Nikola se pridružio pokretu za pomaganje ustanika. U zimu 1875-1876. noseći pomoć, išao je u Bosnu da se upozna sa tamošnjim prilikama. Tada se upoznao i sa Petrom Prvim Karađorđevićem koji je ratovao na srpskoj strani pod imenom Petar Mrkonjić i imao jednu četu. 
    Vratio se u Srbiju kada je 20. juna 1876. godine počeo rat Srbije protiv Turske, koji je - sa prekidom od februara do kraja novembra 1877. godine - trajao do kraja januara 1878. i završio se mirom u San Stefanu 19. februara i Berlinskim kongresom 1. jula 1878. 
    Za vreme ovog rata, bio je obustavljen svaki rad na unutrašnjoj politici, pa je Nikola Pašić to vreme proveo na vojnoj dužnosti u inženjerskoj trupi, gde je gradio utvrđenja za srpsku vojsku. 
    Pašić se iz rata vratio obeshrabren i zgrožen, s obzirom da je Srbija Sanstefanskim mirom dobila samo Niš, i da se na Berlinskom kongresu, kako navode istoričari, videlo koliko je velikim silama, pa i samoj Rusiji, malo stalo do sudbine Srbije.
    Te godine, akademski savet beogradske Velike škole 13. septembra, ponovo je izabrao Nikolu Pašića za profesora geodezije, ali tadašnja vlada Jovana Ristća to nije htela da potvrdi jer se Pašić već bio istakao kao opozicionar. Zatim ga je opština u Požarevcu imenovala za svog inženjera.
    
     Povratak na predhodnu stranu