Za trideset godina vladavine Josif Staljin je ubio više ljudi nego carevi u toku četiri veka. Preokrenuo je narodnu revoluciju zasnovanu na idealima o slobodi i jednakosti u totalitarnu diktaturu, koju je održavao isključivo terorom. Iako je, uz to, načinio Sovjetski Savez jednom od dve svetske supersile i proširio njegovu imperiju mnogo dalje od granica koje su postavili carevi, čak su i komunisti koji su ga nasledili potvrdili njegovu preteranu monstruoznost.
Lenjin je na samrti upozorio na Staljina, obućarevog sina koji je u rodnoj Gruziji pljačkao banke da bi prikupio novac za boljševike, a uzdigao se do partijskog generalnog sekretara 1922. Partijska hijerarhija učinila je šta je mogla, postavivši Zinovjeva i Kamenjeva da dele liderstvo sa Staljinom, ali je on već bio suviše moćan da bi bio zauzdan. Do 1928. bio je neprikosnoveni gospodar Moskve. Nikolaj Buharin, jedan od najbližih Lenjinovih saradnika, poverio se prijatelju kad je bio proteran: "Staljin je DŽingis-kan koji će nas sve poubijati." Bilo je to jezivo tačno predviđanje.Staljin je proglasio eliminisanje kulaka kao klase. Milionima je naređeno da se pridruže glomaznim državnim zadrugama, a milioni drugih bili su naterani u gradove da postanu prinudna radna snaga u novim državnim fabrikama. Drugi su nestali u mreži "popravnih radnih logora", surovih gulaga. Više od 25 miliona ljudi bilo je na silu raseljeno, a više od tri miliona ubijeno.
Statistički gledano, prvih pet godina privređivanja bile su uspešne. Ali, napredak je kupljen velikom cenom. Rezultati popisa stanovništva iz 1937. bili su toliko zastrašujući da su zataškani. Dve godine kasnije stručnjaci su procenili da je populacija Rusije imala zapanjujućih 20 miliona stanovnika manje od očekivanog broja. Uzroci su bili glad i emigracija. Ali, Staljinove čistke i vrtoglava industrijalizacija odneli su mnogo više miliona žitelja Rusije.U novembru 1932. se Staljinova žena Nadežda Alilujeva ubila revolverom. U jednom momentu ona je pomogla Staljinu tako što mu je rekla tajne koje je doznala radeći na tajnim kodovima kao službenik od poverenja u Lenjinovoj privatnoj kancelariji. Staljin je postao pijanica sklona nasilnim besovima, koje je izlivao na potčinjene, sadistički proveravajući njihovu lojalnost. Jednom prilikom uvio je papir od pet tankih rolni i nabio ih svom sekretaru na prste. Zatim ih je zapalio kao sveće i cerio se na čoveka koji se previjao od bola, ne usuđujući se da ih ukloni. Nadeždina smrt uklonila je jednu od poslednjih kočnica Staljinove apsolutne vlasti. NJihova ćerka Svetlana rekla je kasnije: "To je njegovu dušu lišilo poslednjeg tračka ljudske topline."
Staljin se tada okrenuo protiv starih kolega iz revolucije. Zinovjev, Kamenjev, Buharin i Jagoda bili su optuženi za zaveru protiv države u nizu razmetljivih suđenja koja su trajala od 1936. do 1938. godine. Zapanjujuće je da su se svi izjasnili krivim, možda zbog odanosti revoluciji, ali verovatno više zato što su bili slomljeni mučenjima i upozoreni da će njihove porodice patiti ako prouzrokuju da se narod uskomeša. Do 1939. od 139 članova CK 98 je ubijeno, a svaki član Lenjinovog Politbiroa, osim Staljina i Trockog, izgnan je ili ubijen.
Čak ni čovek moćan kao Staljin nije mogao da vara smrt zauvek. Petog marta 1953. pao je u nesvest od moždanog udara. Imao j
e tada 73 godine. Očito je bio u stanju besa jer je neko iz Politbiroa odbio da prebaci hiljade sovjetskih Jevreja u pustare u blizini kineske granice.
Staljin je Rusiju odveo od drvenog pluga do nuklearnog d
oba za samo tri decenije. Nadoknadio je napredak koji su napredne države ostvarile tokom više vekova, ali u vreme tog procesa životi više od 20 miliona ljudi bili su žrtvovani. Čak 14 miliona je bilo u gulazima kad je Staljin umro. Grof Nikolaj Tolstoj je napisao da u naciji koja broji 200 miliona ljudi retko može da se nađe porodica koja nije taknuta tragedijom. Bilo je to suviše čak i za stomake ljudi koji su nasledili Staljina kao lideri Sovjetskog Saveza.Valter Kravicki bio je šef Staljinove vojne špijunaže u zapadnoj Evropi dok nije 1936. dezertirao, strahujući od čišćenja. Rekao je britanskom isledniku: "Ako ikad čujete da sam počinio samoubistvo, nemojte verovati. Neko me je ubio." U februaru 1941. njegovo telo je nađeno u hotelskoj sobi u Vašingtonu. Istraga je proučavala oproštajno pismo pre nego što je utvrđeno da su rane u njegovoj glavi samozadate. Ali, udovica Kravickog, Tanja, izjavila je u vezi sa pismom: "Rukopis je Valterov, ali reči nisu."

                                                                                              

                                                                                         vrh stranice