Пошто се одрекао престола Немања се, заједно са женом, замонашио у Расу, у цркви Св. Петра и Павла, па се онда повукао он у Студеницу, а жена му, сад прозвана Анастасија, у Богородичин Манастир код Куршумлије. Немања је из Студенице пратио развој политичких догађаја. Кад је видео да је грчка царска криза остала без даљих последица и без опасности по Србију и да је нови и нератоборни цар пажљив према свом зету (именовао га је чак севастократором), – решио се Немања да напусти земљу и да остатак живота проведе у Светој Гори, уз свог љубимца. У јесен 1197. год. дошао је монах Симеон на Атос и ту проживео нешто више од две године. У споразуму са светогорском општином и сином Савом, а по дозволи цара Алексија, пуном пажње према Симеону и Сави, подигао је Немања 1199. год. на северном делу Свете Горе манастир Хиландар као српску обитељ, "која ће служити за примање људи од српскога народа", како изрично пише у царевој хрисовуљи. Хиландар је, по царевој одлуци, постао "самосталан, својевластан и самоуправан", односно права царска лавра. Хиландар је постао најактивнији српски манастир Средњег Века, расадник црквене културе и писмености византиског типа, и место за најсолидније образовање наших монаха. У народној традицији "б’јел Вилендар усред Горе Свете" заузима једно од најчаснијих места. У њему је Немања, са 86 година живота и испустио душу, на сурој рогозини и с каменом под главом, 13. фебруара 1200. год. Као родоначелника династије Немањића, као заслужна бранитеља и утврдитеља православља у Србији и као човека који је свој бурни живот окајао монашком ризом и молитвом, српска црква прогласила је Немању за светитеља.