ОСВАЈАЊА
 

Још у пуној мушкој снази, са 58 година, умро је 24. септембра 1180. год. силни цар Манојло, последњи велики цар Византије. Његова владавина, мада пуна успеха, била је у ствари више низ сјајно изведених војничких маневара, него државничких конструкција. И с тога је, још за његова живота, било јасних знакова да Византија пати од доста невоља, које он није успео да отклони; после његове смрти зло је, нагло и непоштедно, узело неодољив мах. Царев син, Алексије, био је малолетан, а његова околина, одмах од првог дана, поче борбу за власт. Вештим сплеткама и с ретким цинизмом дочепа се престола Андроник Комнен, рођак Манојлов, човек велике даровитости, али још веће покварености и свирепости. Чим су непријатељи Византије сазнали за Манојлову смрт и за кризе у династији, спремише се да поврате и окају све, што су изгубили за Манојлове владе. Већ у зиму 1080/1. заузели су Мађари северну Далмацију заједно са млетачким али њима оданим Задром. На вест, да је у Цариграду затворена Манојлова удовица, прешао је мађарски краљ Бела, пријатељ и штићеник Манојлов, 1182. год. у отворен нападај и на дунавској линији, према Београду и Браничеву, пошто је заузео Срем. Покољ Латина у Цариграду, који су помагали непопуларну владу цареве удовице, изазва против Византије огорчене протесте и убрза одлуке за освету. Кад погибе царева удовица и после млади цар Алексије, уз друга лица из царске куће и аристократије, Андроникова владавина би жигосана као најгрубља. И Стеван Првовенчани код нас забележио је, како у Цариграду настаде "цар љути и крвопролијатељ". Против Византије диже се мађарски краљ Бела и с њим у савезу Немања и, како изгледа, босански бан Кулин. Бела је хтео да свети цареву удовицу, своју свастику, а у ствари да настави експанзивну политику Мађарске, коју Манојло беше зауставио. Немања је ишао за тим, да ослободи Србе од Византије и да прошири своје државно подручје. Босанци су ратовали уз мађарску војску.
Византиску војску у источној Србији, према Мађарима, водили су Алексије Вранас – Андроник Лапардас. На глас, да је Андроник преузео власт у Цариграду, међу њима настадоше несугласице и потом растројство у војсци. Вранас је био за Андроника, а Лапардас против њега. Овај други напусти војску и крену за личним авантурама. Разумљива је ствар, да ова војска није могла бити подесна за веће акције. Мађарска и српска војска потиснула је Грке из моравске долине и продрла је све до Софије, опљачкавши Београд, Браничево, Равно, Ниш и саму Софију. Мађари су ту прекинули ратовање и вратили се натраг, а Немања је остао да даље ратује за свој рачун. Главна Немањина освајања извршена су у ово време, од 1183-1190. године; на жалост, тачна хронологија његове активности још није утврђена. Он је потпуно покорио Зету у целом њеном опсегу, заједно са Скадром, и читаво бокешко приморје. Од свих градова издвојио је и поштедио Котор (1185. год.); у њему је чак сазидао и свој двор. "Грчко је име истребио", пише Првовенчани, "да им се не помиње отад у тој области". Том приликом уклоњена је из Зете и стара домаћа династија, односно њен последњи владар, велики кнез Михајло. 20. августа 1189. год. нашла се Михајлова жена Десислава, у пратњи барског архиепископа Гргура и неких других дворских људи, као бегуница у Дубровнику, где је предала општини две лађе. Барски архиепископ узалуд је тражио веза и можда помоћи код свог спљетског у Христу брата; у овај мах није било никог, ко би хтео и могао да спречи Немањину акцију у том правцу.
Од јужних приморских градова против Немање се с успехом одржао једини Дубровник. Јаки градски бедеми штитили су малу републику под Св. Срђем с копна, док за удар с мора Немања није имао довољне флоте. Према дубровачким хроникама, писаним касније, али понајвише на основу старе грађе, напад на дубровачко подручје извела су 1184.(?) год. Немањина браћа, хумски господар и непосредни сусед Мирослав и Страцимир. Мирослављева флота страдала је 18. августа код Пољица, преко пута од малог острва Колочепа, а Страцимиров поход на Корчулу, после губитка флоте, завршио се с потпуним неуспехом. Поучена искуством, браћа су поновила нападај идуће године на Дубровник само с копна, али и опет без среће. 27. септембра 1186. потписан је уговор о миру који је и очуван. Жупан Невдал и Дружина Видошевић дошли су у Дубровник и утврдили погодбе мира са заступником норманске сицилске краљевине, чију су врховну власт признавали Дубровчани кратко време од 1185.-1192. год., с кнезом дубровачким Крвашем и архиепископом Трибуном. Дубровчани су тим уговором добили слободну трговину по рашкој држави; право испаше на Немањином подручју и искоришћавање шуме. Хумљанима је за то дато право слободног промета у Дубровнику.
У лето 1185. кренута је и велика норманска офанзива против Византије, која је посредно помагала и Немањиним успесима. Нормани узеше Драч и Солун и спремаху се на сам Цариград. У престоници изби буна, којој се стави на чело Исак Анђел, од 12. септембра нови цар. Андроник би ухваћен и у страховитим мукама убијен. Нормани, изгубивши у пљачкању потребну дисциплину, бише у јесен поражени на доњој Струми и изгубише све тековине.
У време ових општих покрета одметнула се 1185. год. од Византије и Бугарска, под вођством браће Теодора и Асана Белгуна. Да би се осигурали од Византије, која је, поред свих унутрашњих незгода, покушала да устанак угуши, Бугари уђоше у везе са Куманима преко Дунава и са Немањом преко Тимока. Немања је с планом ширио своју акцију према Бугарској; освојио је Ниш и продро у тимочку долину. Ту је заузео и порушио градове Сврљиг, Равно код Књажевца и Кожељ. Покушај цара Исака 1186/7. год., да покори Бугаре, није имао успеха; они су за непуне две године већ успели да прилично развију своју снагу. Цар Исак је у овој тешкој ситуацији за Царевину показивао више енергије него што се од њега могло очекивати. Да се ослободи најопаснијег противника, он се измирио с Мађарима и оженио се ћерком краља Беле. Уз њу је требало да добије и изгубљене градове у моравској долини. Али је Немања, ушавши у то подручје као освајач, хтео ту и да остане, осећајући и привредни и војнички значај моравске долине. С тога је он, по свој прилици, и помагао бугарски устанак и одржавао везе с њима.
На глас, да је 3. октобра 1187. султан Саладин освојио гроб господњи, крену се моћни немачки цар Фридрих Барбароса на нов крсташки поход. Он, који је век провео спорећи се са Римом и носио жиг некадашње црквене клетве, хтео је, пред крај живота, да једним великим делом, идеалом тадашњег витештва, даде доказа о својој дубокој хришћанској оданости. Срби су, изгледа, знали за њ. Он је био познати противник Византије у Италији. Како је Немања дошао с њим у везу не може се поуздано тврдити, али чини се, да је посредник био истарски крајишки гроф и титуларни војвода Хрватске и Славоније, Бертолд Андекс. Немањин брат Мирослав преговарао је с њим да за свог сина Тољена узме Бертолдову кћер. О Божићу 1188. год. дошли су Немањини посланици у Нирнберг, цару Фридриху, с поруком, да њихов господар радо очекује крсташе у својој земљи. Кад је у мају идуће године цар кренуо из Регенсбурга познатим путем преко Мађарске и стигао у моравску долину, могао је да види непосредно разлику између српског и грчког понашања. Читавим путем, до Немањине границе, нападали су грчки најамници и други пљачкаши, понајвише по заповести браничевског заповедника, пртљаг и позадину крсташке војске. Немања је, међутим, поздравио цара, кад је 27. јула стигао у Ниш, заједно са својим братом Страцимиром, најсрдачније. Они донесоше војсци обилате понуде у вину, јечму и месу. Немања је изложио цару своју антигрчку активност и понудио му своју сарадњу; да се опрости грчке власти, он је пристајао да призна Фридрихову, јер је могла бити свакако мање непосредно осетна. И Бугари су, исто тако у Нишу, по примеру својих српских савезника понудили цару сарадњу у борби против Грка. Међутим, Фридрих сад није ишао као непријатељ Византије; напротив, он је чак имао с њом једну врсту пријатељског уговора о слободном пролазу. Цар је с тога по свој прилици у Нишу још био уздржан.
Грци су, наравно, били обавештени о свему овом. На путу за Софију наиђоше крсташи на византиску војску, која је била тобоже упућена против Немање, али у ствари спречавала и пролазак крсташа и долазила с њима до сукоба, у разним кланцима, а посебно са њиховим одвојеним оделењима. Крсташи су имали нарочитих тешкоћа са снабдевањем војске, јер су им Грци правили разноврсне неприлике. С тога у Тракији дође до правог непријатељства. Љутит, цар Фридрих је помишљао да изведе чак и напад на Цариград. У Тракији он се, у исто време, решио и да прими понуде Срба и Бугара, који су му могли бити од знатне војничке користи. Сам Немања ценио је своју војну помоћ на 20.000 људи, а Бугари на два пута толико. Немања, иако већ у годинама, – сада је могао имати две-три године преко седамдесет, – није малаксавао у својој делатности, да што боље и што пре искористи све моменте. Он је пошао за крсташима све до Трајанових Врата, па је одатле скренуо на даља освајања, а цару Фридриху је послао своје изасланике у Андријанопољ. Преговоре је у име царево водио с Немањом Берхтолд Андекс, његов нови пријатељ. Немања је освојио овом приликом читав низ градова: Перник, Земен, Велбужд, Житомиск, Стоб и само Скопље.
У Адријанопољу, 14. фебруара 1190. год., дошло је до мира између Грка и крсташа; Фридрих је свакако имао на уму више Саладина и прави циљ свог похода, него Исака и његове Грке. Чим се ослободио те опасности, цар Исак се реши да сву снагу обрне против Срба и Бугара. Брзо предузети поход против Бугара није успео; с тога се цар за нови поход против Срба спреми много озбиљније. У јесен 1190. (или можда 1191. год.) кренуо је он на Немању с добро опремљеном војском. Немања се пред Грцима повукао с југа и негде на Морави прими битку. У тој борби прошао је рђаво. Његова војска би потучена, земља тог краја опустошена, а његов двор, вероватно у Куршумлији или у њеној близини, попаљен. Али Немања није био савладан; он је борбу могао наставити и негде у својим планинама Рашке. Цар Исак је с тога волео, да се с њим нагоди и пристао је да буде врло попустљив. Добар део Немањиних освајања остаде Србима; тако сва Зета, Косово с Липљаном и Метохија до близу Призрена. Византија је гледала само да растави Србе од Бугара и да задржи главна места моравског пута, као Ниш и Равно. Срби су, међутим, већ у великој мери преплавили околину тих места и раширили се и према истоку и према северу, и то као врло непоуздани грчки поданици. Да обезбеди грчки утицај у Србији, цар Исак је уговорио, да његова братичина Јевдокија, кћи Алексија Анћела, пође за средњег Немањина сина Стевана, који ће имати да наследи оца на престолу. Такви услови мира показују најбоље колико је Немања ојачао, колико се Србија дигла, и како се њена снага и осетљивост Немањина сад, ипак, поштовала. При ранијим поразима српски су жупани били срећни ако спасу главу и одрже престо; византиска милост била је често чиста милостиња и добијала се с највећим унижавањем. Сад, међутим, са Србијом се преговара, чине јој се уступци и тражи се њено пријатељство. Истина, то се дешава у доба Исаково, а не у Манојлово; у време кад Византија тешко болује од домаћег рата. Овим миром с Грцима завршио је стари и већ заморени Немања своје ратничке подвиге.
<<   Садржај   >>