СТВАРАЊЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ
 

Младост Немањина била је веома бурна. У својој области, у коју су спадале Подгорица, Ибар и Расина до Мораве, он је почео своје прво административно-политичко деловање. У породици је постојала традиција узајамног прогоњења и неповерења; саблажњиве сцене отимања о власт биле су на дневном реду. Њима је био заражен и сам Немања. Амбициозан и без много обзира он је хтео да прескочи старију браћу. Његов син биограф не крије, да је ради тога, природно, био омрзнут од браће и да је изазвао њихов отпор. Немања је с почетка водио гркофилску политику рачунајући да ће помоћу ње доћи пре до утицаја. Тако је допро глас о њему и до цара Манојла. Цар је, при свом доласку у Ниш (можда 1162. год.), позвао Немању и да га охрабри у том правцу богато га је обдарио, дао му област Дубочицу код Лесковца као вечну баштину и прогласио га у њој самовласним. Поновио је, дакле, и с њим донекле оно, што је већ раније пробао са Десом. Цар је, уклонивши Десу, а давши Немањи нарочит значај, свакако хтео да у Србији створи чисту ситуацију. У случају нових заплета са Мађарском није хтео да има неприлика и са српске стране.
Мађаре је цар Манојло био сасвим притеснио. Краљевић Бела морао је живети у Цариграду, где су га и оженили, а Белине земље, Далмација са јужном Угарском (испод Велебита), морале су доћи под цариградску управу. Мађари су ради тога огорчени и спремају отпор. 
Цар Манојло, обавештен о њихову незадовољству и унутрашњим трзавицама, у два маха упада у Мађарску, 1163./4. год. Год. 1164. узео је цар јуришем Земун и похарао читав Срем. Уз Грке су ишли и обавезни одреди Срба. Друга грчка војска, под вођством Јована Дуке кренула је на запад, преко Србије и Босне на Далмацију. Без великог отпора Грци су узели 57 градова од Спљета до Бара. Покорили су том приликом Босну и Далмацију и натерали их, да признају грчку врховну власт. У северној Далмацији постаде грчки намесник Нићифор Халуфа, а у јужној с Дукљом кир Изанације. Срем и суседне области дођоше под власт Костантина Анђела и Василија Трипсиха. За њихове управе подигоше се порушене куле земунске, а утврдише се и београдска градска платна. Исто тако беше обновљене утврде Браничева и Ниша, а Браничево још и нарочито насељено. 
У ово време у Србији се поново јавља Деса. Не знамо како је отишао из Цариграда, да ли с каквом царевом дозволом или као бегунац, али у Србији он је поново противник Византије. Кад се цар спремао да крене на њ, Деса се препане и замоли да га цар прими. Манојло, увек доста лаковеран, прими га; истина, с много прекора али без горе штете. Деса му се додуше заклео на верност, али без намере да држи обавезу. "Заклех се језиком", говори за њ један грчки писац, "али срце оста без заклетве". Немања је за то време био повучен, и свакако на страни Манојловој. Из тог времена су његове задужбине у Куршумлији, Св. Никола и Богородичин Манастир. 
Млетачка Република која се раније обраћала за помоћ Византији због освајачке политике Фридриха Барбароса у северној Италији, поче видно да мења своје држање кад виде Грке као господаре Далмације. Она се приближи Мађарској као природном савезнику против Грка. У исти мах почели су да раде и међу српским племенима, нарочито у Рашкој, како би их дигли против Византије. На нови рат се није дуго чекало. Мађари кренуше војничку акцију већ 1166. год., да потисну Грке из новодобијених области. Прве успехе постигли су у Далмацији, где није било много царских посада, а потом и у Срему. Мађарски успеси с једне стране, а напредовање Грка у Италији, где су заузели важни Јакин с друге, определише Млетке да ступе у отворен савез с Мађарском. Цар Манојло, сагледавши опасност, реши се да целу ову акцију угуши у заметку. На Мађарску кренуше три војске, једна с Дунава, а друге две чак преко Влашке и Молдавске, да упану у срце земље, изводећи један дотле неупотребљавани стратешки маневар. Док је главна мађарска војска оперисала према Дунаву, зашле су две грчке војске дубоко у њихово подручје изазвавши општу панику. Мађари бише присиљени да преко посредника моле примирје. Вероватно због неких њихових претераних захтева не дође до мира, него се ратовање настави и целе 1167. год., и то на мађарску штету. 
У Срему и Далмацији грчку власт представљаху, како смо видели, царски намесници; док су у Рашкој, Босни и остацима Зете владали домаћи господари под врховном влашћу Грка. Срби из Рашке, за време овог ратовања, испунише своје обавезе према Грцима, пославши у њихову војску своје одреде, који се помињу на грчкој страни у борбама по Срему. Али, изгледа, да је баш због тог учествовања дошло до неког преврата у земљи. Год. 1168. ненадно избија на површину Немања и то, мимо сва очекивања, домало као противник Грка. Вести о овом периоду наше хисторије веома су мутне и човек тешко може добити слику о правом развоју прилика. Сасвим су нејасни подаци о Десиној судбини. Сигурно је само једно, да је устанак у земљи избио поводом учешћа Срба у овом рату, и да је цар Манојло лично дошао да га угуши. Великог жупана српског ухватио је и повео у Цариград као роба. Деса је, колико се чини, био за Мађаре. Али није јасно како се Немања, миљеник цара Манојла, нашао доскора као противник Грка. Њихови извори помињу га с мржњом, као човека дрска и незајажљива и као непоуздана. Немањин син и биограф, Стеван Првовенчани, описујући очеву младост, каже, како су га старија браћа замрзела, што је радио у својој земљи све на своју руку, не саветујући се с њима. По свој прилици, њима се није свиђала његова политика, која је првих година била гркофилска. Десу је сменио у Рашкој Немањин старији брат, чије је име, изгледа, било Тихомир. Овај с осталом браћом ухвати Немању и баци га у тамницу. Из тог затвора Немања се наскоро спасао, не знамо чијом помоћу, и одмах се спремао на освету. Успео је да остане у Рашкој победилац и да нагна браћу да траже склоништа у туђим странама. Мени се чини, да би објашњење за све ово причање могли дати овако. Немања се, вероватно, надао, да ће место Десе доћи он као дотадашњи представник грчке странке, док је Манојло довео на престо његова најстаријег брата. Љут због тога Немања мења своју политику, и савладавши браћу тражи наслона код Мађара и њихових савезника. Можда се њиховом помоћу и спасао из затвора. Тако разумемо и зашто цар против Немање шаље Тихомира са својим помоћним четама, међу којима је било Грка, Франака и Турака. Немања дочека противника на Косову, код Пантина, и страшно их потуче. Сам Тихомир заглави том приликом у Ситници. 
Немања, сад као противник Византије улази у тешње везе са Млецима, који су због свог одметништва од Византије изазвали гнев Манојлов против себе. Млечани у Приморју почињу живу акцију против Грка. Немања жели да им се придружи, и то баш акцијом у том правцу, према Приморју, а посебно према Котору. Кад је млетачка флота, која је организована на брзу руку после напада на млетачке трговце у Цариграду (12. марта 1171.), кренула у септембру те године према истоку, покорила је, уз пут, Трогир и Дубровник. Тада је некако почела и Немањина акција. У исто време Немања је ушао и у везе с Мађарима и преко њих са аустриским војводом, који је био у сродству с мађарским краљем. С тога је једну своју војску Немања упутио и у моравску долину, угрожавајући саобраћај између Ниша и Београда. Имамо из тог времена неколико занимљивих података о Србима. У Равном, данашњој Ђуприји, на сред моравског пута, било је српско становништво. Оно није хтело да пусти у град саског краља Хајнриха Лава, крајем марта 1172., како су их грчки пратиоци краљеви као царске поданике нагонили на то. Срби су очевидно били узбуњени Немањином акцијом, и нису хтели да приме саског краља као грчког пријатеља. Немцима су Срби, у својим шумама, изгледали дивљи, необуздани и суровији од животиња, са доста подмуклости. Срби су близу Равног извршили и један неуспели ноћни напад на њихов добро чувани табор. Срби су, писао је скоро у исто време Виљем Тирски, "народ необразован, без сваке дисциплине, становник гора и шума, непознат са земљорадњом. Срби су богати домаћом ситном и крупном стоком, млеком, месом, медом и воском." Дрски и насртљиви, они нападају суседство и угрожавају мир. 
Код Мађара брзо наста промена. После смрти краља Стевана (4. марта 1172. год.), кад се Манојло беше кренуо с војском да им за краља доведе свог кандидата Белу, погрченог Алексија, дочека га у Софији њихово посланство и замоли да им свог кандидата упути на престо. Кад је тако без муке решио питање Мађарима, цар се окрену против Срба. Млечићи беху, међутим, настрадали у источним водама и од њих се није имало чему надати. Уплашен, Немања се повуче у планине и отуд поручи цару да хоће да се покори. Кад је разабрао да се може надати милости, стигао је пред Манојла гологлав и босоног, с голим рукама до лаката, с конопцем о врату, подносећи цару мач, да с њим уради што хоће. Овај став потсећа у нашем народу на сцену при крвном умиру, кад кривац долази да моли милост. Пред царем Немања је пао ничице и молио за опроштење. Цар се смиловао, али га ипак поведе са собом у Цариград, да му украси победни тријумф. Висок и наочит Немања је био од свих примећен, а цариградска публика, као и њени писци, није штедела с потсмехом на његов рачун. У похвалној беседи цару архиепископа Јевстатија помиње се, да је Немања био "на боље окренут" више ранама него грозом. Српски народ је у тој беседи означен као "велики", а Немања као "чувен" или "славан". 
После ове тешке лекције Немања више није помишљао на отпор против Манојла. Сав се дао на сређивање прилика у својој држави. Нарочиту је пажњу обратио сузбијању богумилске јереси и јачању православља. Против јеретика је употребио врло оштре мере: њиховом учитељу одрезао је језик, а следбенике је чак и спаљивао или натеривао у бег; имања им је запленио, а књиге спалио. Његова браћа морала су да му се покоре и признају његову врховну власт, да би могла да задрже своје области. Крај око западне Мораве држао је Страцимир, који је основао Богородичнин Манастир у Грацу (Чачку), а у Захумљу је владао "велики кнез" Мирослав, оснивач манастира Св. Петра на Лиму, за ким је била удата сестра босанског бана Кулина. Мирослав је навукао на се прекоре папске курије и 1181. год. проклетство једног папиног легата, што је узео заштиту неретљанске Качиће, који беху убили сплетског бискупа Рајнерија, и што је задржао за се бискупов новац. Сем тога, Мирослав је спречавао да се уреде односи и попуне места у некадашњим катедралним седиштима његове области. Мирославов шурак, пословични босански бан Кулин, јавља се поуздано од 1180. год., а вероватно је и од раније владао у Босни. Можда је он дошао непосредно иза бана Борића, негде одмах иза 1163. год. Сад је, као и Немања, признавао врховну власт Византије. 
<<   Садржај   >>