Naslovna strana
Merkur
Venera
Zemlja
Mars
Jupiter
Saturn
Uran
Neptun
Pluton
Galerija
Kviz
Zemlja je jedna od osam planeta u Sunčevom sistemu. Treća je planeta po udaljenosti od Sunca i najveća terestrička planeta u Sunčevom sistemu. Planeta Zemlja ima jedan prirodni satelit, Mesec. Za sada je jedina poznata planeta na kojoj ima života.
U geološkim naukama preovladava mišljenje da je Zemlja stara oko 4,6 milijardi godina što je utvrđeno određivanjem vremena poluraspada urana i torijuma. Vreme poluraspada U238 je 4,51 x 109 godina, a Th232 je 1,39 x 1010godina.
Zemlja takođe ima magnetsko polje koje je zajedno sa atmosferom, štiti od radijacije, štetne po živa bića koja naseljavaju planetu. Atmosfera takođe služi kao štit za odbijanje manjih meteora — prolazeći kroz atmosferu, oni sagore pre nego što stignu do Zemljine površine.
Zemljin jedini poznati satelit, Mesec, počeo je da kruži oko Zemlje pre 4,53 milijardi godina. Danas, Zemlja se okrene oko Sunca jednom na svakih 366,26 krugova koje napravi oko svoje ose (što je jednako cifri od 365,26 solarnih dana). Zemljina osa se nalazi pod uglom od 23,5°[2] čija je posledica menjanje godišnjih doba na Zemljinoj površini.
Atmosferski uslovi su se značajno promenili od kako je nastao život, što stvara ekološku ravnotežu koja modifikuje uslove na površini Zemlje. Oko 71 % Zemljine površine je pokriveno vodom. Zemlja je jedina planeta Sunčevog sistema gde voda može da opstane u tečnom stanju. Ostalih 29 % površine se sastoji iz kontinenata i ostrva. Zemljina spoljna površina je izdeljena na nekoliko segmenata, tektonskih ploča koje postepeno migriraju tokom perioda od mnogo miliona godina.
Zemlja takođe reaguje na spoljni svet u određenom stepenu. Njen relativno veliki satelit, Mesec, utiče na plime i oseke, stabilizuje promenu nagiba Zemljine ose, i takođe postepeno menja dužinu rotacionog perioda Zemlje. Kiša kometa u ranom periodu nakon nastanka Zemlje je igrala veliku ulogu u nastanku okeana. Kasnije, sudari sa asteroidima su prouzrokovali znatne promene na površini Zemlje. Veruje se da su periodične promene u orbiti planete dovele do pojave ledenih doba tokom kojih je znatan deo Zemljine površine bio pokriven ledom.
Oblik
Oblik Zemlje je veoma sličan obliku dvoosnog elipsoida. Ipak ovo geometrijsko telo, koje se do skora koristilo pri interpretaciji ne odgovara u potpunosti obliku Zemlje, i njega je u naučnim krugovima zamenio novi približniji oblik - geoid. Masa Zemlje je približno 5,98 × 1024 kg.
Rotacija Zemlje stvara ekvatorijalna ispupčenja, tako da je ekvatorijalni promer za 43 km vaći od promera između polova. Najveće lokalne devijacije na stenovitoj Zemljinoj površini su Mont Everest (8.848 metara nadmorske visine), i Marijana Trenč (10.911 ispod površine mora). Stoga, u poređenju sa savršenim elipsoidom, Zemlja ima toleranciju od 1:584 ili 0,17 %, što je za 0,22 % manje od tolerancije dozvoljene u jednoj lopti za bilijar. Zbog ispupčenja, najudaljenija tačka od centra Zemlje je u stvari planina Čimborazo u Ekvadoru
Hemijski sastav Zemlje
Zemlja, po hemijskom sastavu, je najvećim delom sačinjena od gvožđa (32,1 %), kiseonika (30,1 %), silicijuma (15,1 %), magnezijuma (13,9 %), sumpora (2,9 %), nikla (1,8 %), kalcijuma (1,5 %) i aluminijuma (1,4 %); sa preostalih 1,2 % koji čine količine ostalih elemenata u tragovima. Pre segragacije masa, veruje se da su koru primarno činili gvožđe (88,8 %), sa manjim količinama nikla (5,8 %), sumpora (4,5 %), a manje od 1 % činili su ostali hemijski elementi koji su se javljali u tragovima
Atmosfera
Dijagram zavisnosti pritiska i temperature od nadmorske visine sa prikazom slojeva atmosfere Za više informacija pogledajte Zemljina atmosfera
Zemljina atmosfera ima višestruku ulogu. Ona štiti Zemlju od manjih meteora tako što uzrokuje njihovo potpuno sagorevanje pre nego što stignu do njene površine. Azot i kiseonik u atmosferi, udruženi sa Zemljinim magnetskim poljem, štite površinu od radijacije koja bi bila pogubna za život. Zemljina atmosfera nema tačno određenu granicu, jer polako postaje sve ređa i bleđa prema svemiru.
Čini je više slojeva, a proteže se više stotina kilometara iznad površine. Sastavljena je od 78% azota, 21% kiseonika, 0,93 % argona, 0,03% ugljen-dioksida, nešto vodene pare i drugih gasova
Slojevi atmosfere:
troposfera (do visine od oko 12 km mnv) je najniži i najgušći deo atmosfere u kojem se događaju sve vremenske pojave. U ovom sloju temperatura opada s visinom. Sadrži velike količine vodene pare.
stratosfera (do oko 50 km mnv) sadrži ozon koji nas štiti od štetnog zračenja iz svemira. Temperatura je u nižim slojevima stratosfere stalna, a u višim slojevima raste. Vetrovi koji duvaju u stratosferi dostižu brzine od nekoliko stotina km/č.
mezosfera (do oko 85 km mnv) je sloj u kom dolazi do naglog pada temperature.
jonosfera ili termosfera (do oko 500 km mnv) sadrži jone, naelektrisane čestice. U ovom sloju se pod uticajem sunčevog vetra stvara polarna svetlost. Temperatura raste, sve do visine 400 km.
egzosfera je prelazno područje prema vakuumu. Ovo je sloj s vrlo razređenim gasom, prostire se iznad 500 km visine.
Prelazna područja između slojeva atmosfere su tropopauza, stratopauza i mezopauza.
Klima
Najniži sloj atmosfere je troposfera. Energija Sunca zagreva ovaj sloj i Zemljinu površinu izazivajući ekspanziju (širenje) vazduha. Ovaj manje gusti vazduh se potom podiže, i zamenjuje sa hladnijim, veće gustine. Kao rezultat javlja se atmosferska cirkulacija (strujanje) koja omogućava klimu i vremenske prilike redistribucijom toplote.
Osnovni atmosferski cirkulacioni opsezi se sastoje od vetrova u ekvatorijalnom pojasu ispod 30° geografske širine zapadno između 30° i 60° geografske širine. Ipak, okeanske struje su takođe značajni faktori u određivanju klime, naročito termohalinska struja koja distribuira toplu energiju ekvatorijalnih okeana ka polarnim regionima.
Vodena para koja se generiše preko površinske evaporacije (isparavanje) transportuje se kružnim putanjama u atmosferu. Kada atmosferski uslovi dozvole podizanje toplog, vlažnog vazduha, ova se voda kondenzuje i vraća na površinu putem padavina. Većina vode se potom transportuje na niže visine putem rečnih sistema, sve do okeana ili jezera. Ovaj vodeni ciklus je mehanizam od vitalnog značaja za opstanak života na kopnu, i predstavlja primarni faktor u procesima erozije površine tokom dugih geoloških perioda. Količina padavina varira zavisno od područja od nekoliko metara vode za godinu dana do manje od milimetra za godinu dana. Atmosferska cirkulacija, topološki oblici i razlike temperature direktno utiču na količinu prosečnih padavina u nekom regionu.
