Алекса Шантић (Мостар, 27. мај 1868. 2. фебруар 1924, Мостар), један од највећих српских и босанскохерцеговачких песника. Отац му је умро док је био мали, тако да је већи део младости провео у породици стрица. Имао је два брата и једну сестру. Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани и потом се вратио у Мостар.

Из Трста се - пише Ћоровић - вратио у Мостар 1883. и ту затекао необично мртвило, које је било последица недавног угушеног херцеговачког устанка против Аустрије. Био је прво време прилично повучен, водио књиге у очевој трговини и читао листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад.

Највећа дела стварао је на крају 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. Његове песме пуне су емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.

1887. постао је сарадник Голуба, затим Босанске виле, Нове Зете, Јавора, Отаџбине. Он је 1888. био оснвач и председник Српског певачког друштва Гусле - које узима за програм не само неговање песме него и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора Просвете.1896., кад је покренута Зора, био је један од њених првих уредника.

1902. отишао је у Женеву, али је тамо једва издржао три недеље; у наивној песми Ја не могу овде он је простосрдачно завапио како не може да поднесе туђину. 1907. Мостар га је изабрао као једног од своја четири представника за прву скупштину Народне организације. 1908. је почео да озбиљно побољевати, најпре од камена у бубрезима, а после, иза Светског рата, од тобопарализе. За време анексионе кризе био је, са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем, пребегао у Италију и ставио се на расположење српској влади, као што ће то поновити и 1912. год., на почетку Балканског рата

У току Првог светског рата затворен је као талац и у два пута понављаној парници оптуживан због својих песама. По сврешеном рату изабран је у Мостару за члана Српског одбора.

За његова живота критика је истакла два основна и јака осећања у његовој поезији.

Прво осећање је жарка љубав према своме народу.

Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлоћу, као протест против мучне сасдашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост.

Протест против мучне садашњости, као један од видова у којима се изражава родољубиво осећање, налази се често у Шантићевим песмама. Једна од њих је указивање на тешку народну беду проузроковану непријатељским пљачкањем - као, на пример, у песми О, класије моје из 1910. године:


Сву муку твоју, напор црна роба

појешће силни при гозби и пиру,

а теби само, ко псу у синџиру,

бациће мрве... О, срам и грдоба!''

Други исказ протеста је оптуживање обешћашћеног и кукавног доба. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу. То је оно исто расположење у којем је Ђура Јакшић зажелео нож да њиме прожеже мајку паклених синова, што црвиће рађа, орловиће дави и у којем је узвикивао Ил'падај, мајко света и људи, ил' рађај људе и рађај век. То је оно исто расположење у којем је Домановић писао своје уништавајуће сатире.

У таквом расположењу Шантић је био, на пример, 1908. године, када је написао песму која почиње стихом Обешћашћено и кукавно доба.

Током живота је објавио огроман број песама, а од дела се издвајају: Хасанагиница, На старим огњиштима, Анђелија, Немања и Под маглом. Најпознатије његове песме су: Емина (1903), Не вјеруј (1905), Остајте овдје (1896), Претпразничко вече (1910), Што те нема? (1897), Вече на шкољу (1904), О класје моје (1910), Моја отаџбина (1908).

Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруарa 1914.

Познати песник умро је у Мостару 2. фебруарa 1924. од туберколозе.

 

vrh stranice