Александар I Карађорђевић (Цетиње, 4/16.
децембар 1888 — Марсељ, 9.октобар 1934), такође називан витешки краљ
Александар Ујединитељ, био је први краљ Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца,
а касније и Краљевине Југославије(1929—1934). Био је други син краља
Петра
I и кнегиње Зорке.
После убиства у Народној скупштини, завео је тзв. шестојануарску диктатуру
1929, а 1931. године је донео Октроисани устав. Група завереника га је убила
у Марсељу, 1934. године.
Александар је рођен на Цетињу 16. децембра 1888. Његов
деда по мајци био је црногорски краљ Никола I Петровић, а баба краљица
Милена.
Кум на крштењу био му је, преко изасланика, руски цар Николај II
Александрович. Детињство је провео у Црној Гори, а основну школу завршио у
Женеви. Даље школовање наставио је у војној школи у Санкт Петербургу, а
потом у Београду, по доласку краља
Петра I на српски престо 1903. године.
Судбински преокрет у животу младог принца Александра наступио је 1909, када
се његов старији брат, принц Ђорђе одрекао права наследства престола. Као
престолонаследник, принц Александар је приступио реорганизацији војске,
припремајући је за коначан обрачун са Турском.
У Првом балканском рату (1912), престолонаследник Александар је као заповедник Прве армије водио победоносне битке на Куманову и Битољу, а потом 1913. у Другом балканском рату битку на Брегалници. У Првом светском рату био је врховни заповедник српске војске у биткама на Церу и Колубари 1914, кад је српска војска потпуно разбила војску Аустроугарске Монархије. Поново нападнута 1915. од Немачке и Бугарске, Србија је подлегла у неравноправној борби. Са многим губицима српска војска се, заједно са старим краљем Петром I и престолонаследником Александром повукла преко Албаније на острво Крф, где је реорганизована. Када се краљ Петар I због болести повукао од владарских послова (24. јуна 1914. по новом календару), престолонаследник Александар је постао регент. После опоравка и попуне српска војска је исте године однела велику победу на Солунском фронту, на Кајмакчалану. Завршне операције пробоја Солунског фронта у јесен 1918, српска војска је извршила под врховном командом регента Александра, са одличним командним кадром у који спадају војводе Живојин Мишић, Степа Степановић и Петар Бојовић.
После војничких дошли су и државнички успеси. Народно
веће у Загребу је 24. новембра 1918. године прогласило уједињење. Одлуци о
уједињењу претходио је ултиматум далматинске владе од 16. новембра 1918., по
којем је из Сплита имало да се прогласи непосредно уједињење са Србијом ако
се у року од пет дана то не учини из Загреба. Делагација Народног већа, од
тридесет чланова, стигла је у Београд ујутро 28. новембра 1918. За
утврђивање начина како да се прогласи уједињење, образован је одбор од
шесторице. У њега су ушли Анте Павелић, Светозар Прибићевић и Јосип Смодлака
као представници народног већа, и Стојан Протић, Љубомир Јовановић и Момчило
Нинчић, као представници Владе Краљевине Србије. У одбору шесторице одлучено
је да се уједињење изврши тако што би делегација Народног већа упутила
адресу регенту
Александру Карађорђевићу, која би садржала закључак и напутке
„упутства“ од 24. новембра. Двочански акт уједињења извршен је у 8 сати
увече, 1. децембра 1918. године, у салону куће Крсмановића на Теразијама у
којој је регент Александар привремено становао након ослобођења престонице.
Чланови делегације
Народног већа, стојећи у полукругу, чекали су долазак
регента. Регент Александра се затим појавио у пратњи Протића, Јовановића,
Нинчића и војводе Живојина Мишића. Потом је иступио Анте Павелић и прочитао
адресу. Регент Александар је у одговору на Адресу изразио задовољство
одлуком загребачког Народног већа од 24. новембра и прогласио уједињење.
Регент Александар је одбио да за првог председника Владе постави Николу
Пашића, већ је на то место указом поставио Стојана Протића. На листи
министра прве Владе Краљевине СХС било је 9 Срба, 5 Хрвата, 3 Словенца и 1
муслиман. Влада под Протићевим председништвом носила је југословенско
обележје. Крајем децембра Влада је нотификовала стварање нове Краљевине, а
до средине 1919. године уследила су међународна признања. После смрти краља
Петра I (16. августа 1921), Регент Александар је постао Краљ Срба, Хрвата и
Словенаца. 1922. године оженио се принцезом Маријом од Румуније. У том браку
рођена су три сина — Петар, Томислав и Андреј.
У спољној политици, интензивно је радио на склапању
међудржавних одбрамбених савеза усмерених против сила које су тежиле
ревизији Версајског система мировних уговора. Његовом заслугом створена је
1921. Мала Антанта (Краљевина СХС, Румунија и Чехословачка). Савез са
Француском склопљен је 1927, а 1934. образован је Балкански савез између
Југославије, Румуније, Турске и Грчке.
Приликом посете Француској, у коју је отпутовао да би учврстио одбрамбени
савез против нацистичке Немачке, краљ
Александар I
убијен је у
Марсеју, 9.
октобра 1934. године од стране хрватских усташа и македонске ВМРО, а под
заштитом Италије, Немачке и Мађарске. Заједно са њим тада је убијен и
француски министар спољних послова Луј Барту. Атентатор је био припадник
ВМРО-а Владо Черноземски. Његова смрт дубоко је потресла читаву Југославију,
а његово тело испраћено је од стотина хиљада људи читавим путем до Опленца,
где је сахрањен је у Задужбини краља
Петра I. Народна скупштина и Сенат
Краљевине Југославије дали су му назив Витешки краљ Александар I Ујединитељ.
