Aristotel

Aristotel je stvorio originalno etičko učenje koje je povezano sa njegovom metafizikom. Za njega svrha čovekovog života je da usavrši delatnost karakterističnu samo za njega (i Boga) - delatnost mišljenja. Čovek može da teži i bogatstvu i slavi i moći, ali u njima nema neke vrednosti po sebi; vredna po sebi je sreća koju čovek može naći samo u nekoj delatnosti koju je usavršio.

Ako usavršava mišljenje, na taj način čovek postaje sličan Bogu.

Po Aristotelu, čovek je sposoban da ima dve vrste vrlina: dianoetičke koje se tiču usavršavanja znanja, kao što je npr. mudrost, i uže etičke kao što je hrabrost, umerenost ili blagost. Od onoga što čovek može da zna neke stvari ne mogu biti drugačije (večne su i nepromenljive) i njima se bavi mudrost, ali čovek se bavi i stvarima koje su stalno drugačije, kao što su npr. životne okolnosti i problemi koji se javljaju u njima. Za rešavanje tih problema potrebna je praktična mudrost koju Aristotel naziva razboritost (grč. fronesis). Razboritost je spoj dobrih krajnjih ciljeva, koji se stiču vaspitanjem, i sposobnosti da se iznađu sredstva za njihovo ostvarenje, što se najviše stiče iskustvom.

Uže etičke vrline su najčešće sredina između dve krajnosti. Tako je npr. hrabrost vrlina, a kukavičluk i luda smelost mane, velikodušnost (darežljivost) vrlina, a rasipništvo i tvrdičluk mane, ponos vrlina, a malodušnost i oholost mane, itd.

Po Aristotelu čovek je, osim što je razumsko, i političko biće (zoon politikon). On mora da živi u zajednici i svoje vrline dostiže tek tada. Čovek treba da teži vlastitoj sreći, ali je još veći zadatak da pokuša da i zajednicu učini srećnom. Svrha države je ta sreća njenih građana. Aristotel nije, kao Platon, predlagao neku idealnu državu različitu od svih postojećih. Smatrao je da u zavisnosti od uslova u nekoj državi ona može da bude dobro uređena kao monarhija, aristokratija ili republika. Ali ovi oblici imaju i svoje negativne verzije tiraniju, oligarhiju i demokratiju. Smatrao je da svi treba da biraju vlast, ali da mogu da se kandiduju samo građani koji su samostalni, zahvaljujući svom bogatstvu.

Svoju filozofiju morala, ljudske izvrsnosti i mjere Aristotel je izložio u svom djelu Nikomahova etika, koja se sastoji od 10 knjiga, a nazvano je prema Aristotelovom sinu, koji ju je izdao. Aristotel polazi od onoga u čemu se svi ljudi slažu a to je da je cilj ljudskog života sreća ili blaženstvo. Međutim, blaženstvo o kome je riječ nije površni hedonizam ili materijalno bogatstvo ili slava. Blaženstvo je, za Aristotela, dobro po sebi ili samovrijednost. I on, poput kinika, tvrdi da je srećan onaj čovjek koji je sam sebi dovoljan, kome ništa nije potrebno.

Prema Aristotelu, postoje dvije osnovne vrste vrlina: dianoetičke i etičke. Prve se stiču učenjem i vježbanjem, a druge na osnovu navika i običaja. Naravno, Aristotel kao filozof smatra da je misaoni život najbolji način života, i u tom smislu daje prednost dianoetičkim vrlinama.

Aristotelova vrlina je ono što je aksiološki najbolje (akroates) u nama, i to trajno a ne samo u jednom trenutku. Jer nije istinoljubiv onaj koji danas govori istinu a sutra laž, nego onaj koji govori istinu uvijek. Zato se "vrlost" (ili ljudska karakterna izvrsnost) postiže trajnim moralnim ponašanjem, a "zlatna sredina" se postiže sintezom krajnosti. Na primjer, vrlina darežljivosti je srednja mjera između sebičnosti i rasipništva. Hrabrost je zlatna sredina između plašljivosti i tzv. lude hrabrosti. U duhu Aristotelove etike, čovjek ne treba da bude ni ponizan ni uobražen- nego dostojanstven, odličan, izvrstan.

"Vratimo se sada dobru koje tražimo da vidimo šta bi ono moglo da bude. Jasno je da je ono različito u različitim djelatnostima i strukama: drugačije je dobro u medicini, drugačije u strategiji, a isto je tako i sa ostalim strukama. Ali šta je dobro u svakoj od njih? Nije li to ono zbog čega se sve drugo vrši? A to je u medicini zdravlje, u strategiji pobjeda a u neimarstvu kuća, itd. Prema tome, ako svaka ljudska radnja ima izvjestan cilj, onda taj cilj nužno predstavlja dobro koje treba ostvariti, a ako ima više ciljeva, onda su i oni takvi. [...]"

              (Aristotel, Nikomahova etika, 1970: 12-13)