Sud je govor koji nešto tvrdi ili poriče i ima istinitosnu vrijednost.  Kant u svom priručniku sa  predavanja Logike objašnjava sud.
„Neki sud je predstava jedinstva svesti različitih predstava, ili predstava odnosa tih predstava ukoliko one sačinjavaju neki pojam“. (Kant, 1990:123)
Forma suda je rečenica, ali nisu sve rečenice sudovi. Pored razlikovanja suda od rečenice treba razlikovati i logičke teorije o strukturi suda.  Gajo Petrović razmata samo neke i to predikacionu, egzistencijalnu i relacionu teoriju suda.
„Po predikacionoj teoriji u svakom sudu  nužno se sadrže dva pojma, od kojih jedan nazivamo 'subjektom' a drugi 'predikatom'. Subjekat je misao o onome o čemu u sudu nešto tvrdimo, predikat – misao o onom što u subjektu  tvrdimo.“ (Petrović, 1985:48) Te teorije su uticale na podjelu sudova po strukturi na predikacione,  relacione i egzistencijalne. „Predikacioni su sudovi u kojima se uspostavlja odnos sadržaja i opsega dvaju pojmova koje nazivamo  subjektom i predikatom. Njihova je  opća shema „S P“. .. Egzistencijalnim sudovima tvrdi se egzistencija ili neegzistencija subjekta, odnosno tvrdi se ili poriče subjekt. Egzistencijalni sud javlja se dakle glavne forme: „S postoji“  i „S ne postoji“ ... „Relacioni su sudovi  koji ma se nešto tvrdi  o međusobnom  odnosu dva ili više predmeta. Predmete o čijem odnosu  nešto tvrdimo nazivamo članovima relacije, a odnos  u kojem se članovi  nalaze  relacijom. Opća je forma relacionog suda R (a,b,c...) “ (Petrović, 1985:50)
Postoji podjela sudova po složenosti na jednostavne (mogu se raščlaniti samo na pojmove) i složene koji kao svoje dijelove sadrže druge sudove.  U složene sudove spadaju hipotetički ili implikativni sudovi (''ako p onda q''), disjunktivni ili alternativni (''ili p ili q'') konjuktivni sudovi ( ''p i q'')i binegativni  sudovi    ('' ni p ni q'').