Grob Gospodnji ponovo je pao pod vlast nevernika. Posto je prosirio svoju vlast na Siriju Saladin je 1187 g. upao u Palestinu, naneo Latinima kod Hatina tezak poraz, zarobio jerusalimskog kralja Gvidoa Luzainjana i 2 oktobra usao u Jerusalim. Ovaj dogadja dao je potstreka novom krstaskom ratu, u kome su uzeli ucesca najugledniji zapadni vladari: nemacki car Fridrih I Barbarosa, francuski kralj Filip II Avgust i engleski kralj Ricard Lavovo srce. Vec u leto 1189 g. Fridrih Barbarosa je preko Ugarske stigao na Balkan. Neugodan Vizantincima, Barbarosin dolazak dobro je dosao Juznim Slovenima. Neizbezna zategnutost izmedju Vizantije i nemackog cara mogla je samo da koristi juznoslovenskim drzavama. Nemacki car vodio je pregovore srpskim velikim zupanom kao i s bugarskim izaslanicima. Srbi i Bugari ponudili si mu vazalnu zakletvu i savez protiv Vizantije. U Carigradu, ovi pregovori izazvali su, sasvim prirodno, veliku nelagodnost. Vizantinska vlada bacila se u narucje Saladinu, najvecem neprijatelju krstasa. Obnovljen je ugovor sklopljen za vreme Andronika I i vizantinski car se obavezao da nece propustiti nemacku vojsku kroz svoju zemlju. Doslo je dotle da je Barbarosa resio da savlada Vizantiju oruzanom snagom. Posto je zaposeo i Jedrene, gdje se ponovi sastao sa srpskim bugarskim izaslanicima, on je uputio svoju vojsku protiv Carigrada a svom sinu Henriku naredio da dodje pred Carigrad sa flotom. Tada je Isak II popustio. Ekspedicija engleskog i francuskog kralja, koji su krenuli u Palestinu morksim putem, nije zasecala u interesnu sferu Vizantije. Uostalom i njihov poduhvat ostao je bezuspesan: prema ugovoru o miru 1192 g. Saladin je zadrzao Jerusalim, a vlast Latina ogranicena je na uzano podrucje izmedju Jafe i Tira. Samo jedan sporedan dogadjaj u Ricardovom pohodu pogodio je Vizantiju neposredno. Na putu u Palestinu engleski kralj je osvojio Kipar, zarobio njegovog vladara Isaka Komnina i predao ostrvo najpre Jovanovcima, a zatim (1192) bivsem jerusalimskom kralju Gvidou Luzinjanu. Otada je Kipar osato pod vlascu Latina. Posle odlaska i pogibije Fridriha Barbarose, Vizantija je ponovo dobila slobodu kretanja na Balkanu. Ne gubeci vreme, Isak II je krenuo protiv Bugara, koji su upali u Trakiju, i protiv Srba. U jesen 1990 g. Nemanjaje podlegao u bici na Moravi i morao je da zakljuci mir. Manje srece bila je Vizantija u ratu sa Bugarima. Veliki pohod 1190 g. zavrsio se teskim porazom. Vizantinci su prodrli do samog Trnova, ali je opsada bugarske prestonice bila bezuspesna; njihova vojska je pri povlacenju potucena u balkanskim klancima, tako da se sam car jedva spasao pogibije. Racunajuci na ugarsku podrsku, Isak II je na celu jake vojske krenuo u novi pohod protiv Bugara, ali ga je 8 aprila 1195., njegov stariji brat Aleksije zbacio sa prestola i dao oslepiti. Aleksije III je tipican proizvod ovog doba opadanja. Krajnje vlastoljublje spojilo se u njemu sa kukavickom slaboscu. Kao da je hteo da karikira velike vladare iz dinastije Komnina, ovaj sujetni slabic nazivao je sebe Komninom, jer mu ime Andjela nije izgledalo dovoljno otmeno. Vizantinsko carstvo, koje je za vreme Isaka II iako slabo i nezdravo, donekle odrzavalo svoje pozicije, sada je izgubilo poslednju otpornu snagu. Borbu sa Bugarim pokusao je Aleksije III da izbegne putem pregovora, ali do sporazuma nije doslo, jer su bugaski zahtevi izgledali prekomerni. Rat je ponovo izbio i uzeo je za Vizantiju nepovoljan obrt. U dva maha, 1195 i 1196 g., Bugari su opustosili sersku oblast, potukli vizantinsku vojsku i zarobili njenog zapovednika, sevastokratora Isaka Komnina. Zaslepljena svojom velikom prosloscu, ali slaba i nesposobna, Vizantija nije umela ni da se nagodi sa neprijateljem, ni da s njim stupi u otvorenu borbu. Preostao joj je jos jedan put: podrzavanje opozicije u neprijateljskoj zemlji. 1196 g. Asen je pao kao zrtva boljarske zavere. Medjutim, njegov ubica, boljarin Ivanko nije uspeo da se odrzi na vlasti, jer pomoc koju je ocekivao od Vizantije nije stigla zbog pobuna u vizantinskoj vojsci. Morao je da bezi u carigrad i da ustupi mesto Petru, koji je usao u Trnovo i zauzeo carski presto. Ali nije proslo ni godinu dana a i Petar je ubijen. Za vreme Kalojana (1197-1207) novo Bugarsko carstvo dozivelo je svoj prvi burni uspon. Ono je posatlo jedan od najvajnijih cinilaca na Balkanu i u vise mahova presudno je uticalo na razvoj citavog okolnog podrucja. Svom carstvu, koje se afirmiralo u borbi protiv Vizantije, Kalojan je osigurao pravno priznanje Rima. Asenovo krunisanje, koje je obavio bugarski arhiepiskop u Trnovu, nije davalo dovoljeno pravnu osnovu. Pravo krunisanja imala su samo dva svetska centra, Rim i Carigrad, i punovazna bila je samo ona kruna poslata iz Rima ili Carigrada. Nije cudo sto se Kalojan obratio Rimu a ne oslabljenoj i neprijateljskoj Vizantiji. Vizantija je trpela sve vece neuspehe na Balkanu zato sto je bila izlozena sve jacem pritisku od Zapada. Najteze brige zadavale su joj vec godinama osvajacke teznje nemackog cara Henrika VI. Henrika VI je posle Barbarosine smrti nasledio ne samo njega vec i normanskog kralja Viljema II (um. 1189). Bozic 1194 g. Henrik je primao u Palermu sicilijansku kraljevsku krunu. Pripajanje Sicilije Nemackom carstvu dalo je jakog potsticaja Henrikovim teznjamaza svetskom vldavinom, a Vizantija, njegova glavna meta, stavilo je pred najvecu opasnost. Promenom na vizantinskom prestolu 1195 g. situacija se jos vise zaostrila. Ozenivsi svog brata Filipa cerkom Isaka II, Irinom, Henrik VI je istakao dinasticke pretenzije na carigarski presto i istupao protiv uzurpatora Aleksija III kao Isakov osvetnik i pokovitelj porodice nepravicno zbacenog i oslepljenog cara. Zastrasena vizantinska vlada cinila je najvece napore da zadovolji nemackog cara i obavezala se na ogroman godisnji danak od sesnaest centenarija zlata. U svim provincijama Vizantinskog carstva uveden je narociti "alamanski porez". Ali pre nego sto je doslo do kobnog udara, Henrik VI je, septembra 1197 g., iznenada umro. Oslobodjenje od alamanskog poreza izazvalo je u Vizantiji buru radosti, bedni car Aleksije, koji je doskora placao nemackom caru danak skidajuci nakit sa grobova svojih prethodnika, smatrao je da je dosao trenutak da sa svoje strane istakne pretenzije na svetsku vladavinu i da po zoru velikih Komnina ponudi papi savez izmedju jedine hriscanske crkve i jedinog hriscanskog carstva. Zapadna imperija raspala se posle Henrikove smrti. Prevlast nemackog cara zamenila je prevlast velikog pape Inocentija III, i samim tim je u prvi plan izbila ideja novog krstaskog rata. Papi nije bilo stalo do toga da Vizantija bude osvojena oruzanom silom, vec da se ona potcini Rimu putem unije i da zajedno sa zapadnim hriscanima uzme ucesca u krstaskom ratu. Medjutim, pored Inocentija III, duhovnog pokretaca novog krstaskog rata, u sredistu, pretstojece akcije stajala je, dominirajuci nad celim poduhvatom, mocna figura mletackog duzda Enrika Dandola, ciji je cilj bio da okrene zapadne snage protiv Vizantije. Ovaj veliki i smeli, a vrlo trezveni politicar, potpuno ravnodusan prema ideji krstaskog rata kao takvog, video je u unistenju Vizantinskog carstva preduslov za trajno gospodstvo Mletacke republike na Istoku. Istina, jos od vremena Aleksija I Mleci su uzivali u vizantinskim zemljama i vodama vanredne povlastice, koje su i zadrzali kroz ceo XII vek. Ali cesti pokusaji Vizantinaca da se oslobode svojih obaveza i povremeni antimletacki izgredi u Carigradu stvarali su osecanje stalne nesigurnosti. Dokle god je u Carigradu postojala vizantinska vlada, Mleci nisu mogli biti sigurni da ce se njihov dominantan polozaj u potpunosti odrzati. Jedino sigurno resenja bilo je rusenje Vizatiskog carstva. Krstaski pohod pruzao je za to najbolju priliku i veliki mletacki duzd naumio je da ovaj krstaski pohod pretvori u osvajacki rat protiv Vizantije. Dopustivsi Mlecima da ima oduzmu prevlast na moru, Vizantinci su se sada nasli pred opasnoscu da izgube i svoje carstvo. Da bi se objasnilo zasto se Cetvrti krstaski rat okrenuo protiv Carigrada, u istorijskoj nauci iznosile su se mnogobrojne teorije i hipoteze. Ustvari ovaj dogadaj nema niceg zagonetnog, vec je neizbezna posledica prethodnog razvitka. Od vremena crkvenog rascepa, a narocito od pocetka krstaskih ratova, antivizantinsko raspolozenje na Zapadu stalno je raslo. Krstasi su se okupili u Mlecima da bi na mletackim ladjama otplovili u Egipat. Ali kako nisu imali dovoljno sredstava za plate vozarinu, oni su prihvatili duzdev predlog da umesto toga pomognu Mlecima pri osvajanju Zadra, koji je pao pod vlast ugarskog kralja. Tako je doslo prvog skretanja krstasa od njihovog cilja. Posle prvog doslo je i do drugog skretanja krstaske vojne, izazvanog dolaskom vizantinskog princa Aleksija Andjla, sina Isaka II. Mladi Akeksije uspeo je da pobegne iz tamnice u kojoj je bio zatvoren zajedno sa svojim oslepljenim ocem. Trazeci pomoc, on je krenuo na Zapad i, posle sastanka s Inocentijem III koji nije urodio plodom, stigao je na dvor svog zeta, Filipa Svapskog. Filip je rado podrzao pretenzije svog suraka na carigardski presto. Sprecen unutrasnjim teskocama da sam stupi u akciju, on se obratio krstasima i Mlecanima pozivajuci ih da vrate na presto Isaka II i njegovog sina. Ovaj poziv dosao je mletackom duzdu kao porucen, a i vodja krstasa, Bonifacije Monferatski koji je imao jake porodicne veze na Istoku, rado je prihvatio priliku da se umesa u vizantinske poslove. Darezljiv kao svaki pretendent, Aleksije je obecao krstasima i Mlecanima ogromne svote novca,, stavio u izgled, da bi odobrovoljio papu, sklapanje crkvene unije i obavezao se da ce posle povratka na vizantinski presto svim sredstvima potpomagati dalju krstasku vojnu. Aleksije se pridruzio krstasima jos u Zadru; maja 1202 g., na Krfu, potpisan je izmedju njega i krstasa ugovor, te je vec 24 juna krstaska flota stigla pred vizantinsku prestonicu, "caricu svih gradova". Posto su krstasi zauzeli Galatu i probili lanac koji je zatvarao ulaz u Zlatni Rog, krstaski brodovi prodrli su u carigradsku luku i tada je otpoceo sa kopna i mora juris na gradske bedeme. Iako je vizantska posada pruzila jak otpor, 17 jula 1203 g. Carigrad je pao u ruke krstasa. Bedni car Aleksije III pobegao je, odnevsi sobom drzavno blago. Slepi Isak III dignut je opet na presto, a kao savladar dobio je carsu krunu i njegov sin Alksije IV, sticenik krstasa. Jos je postojala vizantinska vlada u Carigradu, ali je ona bila potpuno zavisna od milosti Mlecana i krstasa, ulogorenih ispred gradskih zidina. Ova milost nije dugo trajala jer se ubrzo pokazalo da Aleksije IV nije bio u stanju da ispuni obecanja data u Zadru i na Krfu. Sada se on nasao izmedju dve vatre: krstasi i Mlecani trazili su trazili obecani novac odbijajuci sve molbe za odlaganje, a vizantinsko stanovnistvo se bunilo protiv cara koji je doveo u zemlju krstase i potcinio sebe i svoj narod Latinima. Krajem januara 1204 g. izbila je u Carigradu buna; Aleksije IV izgubio je ne samo svoju skupo placenu krunu vec i glavu, a njegov otac stavljen je u zatvor u kome je uskoro i umro. Na carski presto doveden je Aleksije V Duka Murzufl, zet Aleksija III, muz bivse zene Stefana Prvovencanog, Evdokije. Krstasi su se spremali za borbu u nameri da jos jednom osvoje Carigrad, ali ovoga puta ne zato da bi doveli novu vizantinsku vladu vec da bi na rusevinama Vizantije stvorili svoje carstvo. Marta meseca krstasi i Mlecani potpisali su pod carigradskim zidinama detaljan ugovor o deobi Vizantinskog carstva i o stvaranju Latiskog carstva u Carigradu. Posle toga je poceo juris i dogodilo se ono sto se moralo dogoditi: 13 aprila 1204 g. vizantinska prestonica podlegla je nadmocnim snagama napadaca. Tako je Carigrad, koji je vekovima ostao nepobedjen prkoseci jakim napadima Persijanaca i Arabljana, Avara i Slovena, Bugara, Rusa i Pecenega, pao u ruke krstasa i Mlecana. Tri dana i tri noci osvajaci su plackali grad i vrsili svirepa nasilja. Skupocenija blaga najveceg kulturnog centra tadasnjeg sveta razvucena su na sve strane a delom i divljacki unistena. "Otkako je sveta, ni u jednom gradu nije dobijen toliki plen", kaze istoricar krstasa Vilarduen. "Cak i Saraceni su milosrdni i blagi u poredjenju sa ovim ljudima koji nose na ramenima Hristov krst", primjecuje vizantinski ocevidac Nikita Honijat. Posle podele ratnog plena dosla je deoba samog Vizantinskog carstva, koja je zapecatila njegov slom i za duze vreme potisnula snage Vizantinaca na periferiju.