KAKO UOPŠTE ŠIŠMIŠI IZGLEDAJU?

U većini slučajeva, polovi odraslih šišmiša se lako određuju. Odrasli mužjaci imaju uočljiv penis (penis ima penisovu kost), a odrasle ženke imaju oblast oko bradavica na njihovim grudima, gde je krzno izlizano od dojenja mladih. Materica je kolutasta. Mužjak ima žlezdana poljca kojima izlučuje jako mirišljave sekrete. Mnoge vrste, takođe, imaju suptilne sekundarne karakteristike - veličina, glas, i ponašanje - koje razdvajaju ženke od mužjaka.

Kada miruju letna je koža naborana i položena uz telo. Kratak palac prednjih udova i stopala zadnjih udova su slobodni. Prsti stopala, kao i palac završavaju se zakrivljenom kandžom. Treći, četvri i peti prst prednjih udova, a ponekad i drugi, nemaju kadžu, i tada su bez poslednjeg članka. Kratki, zadnji udovi su tako izvijeni, da su im kolena i vrh stopala okrenuti nazad, što im zgodno služi u nespretnom kretanju po tlu (uz pripomoć palca), a i u dobrom vešanju prilikom odmora. Opna krila može biti podeljena na 3 dela. Na deo koji obuhvata ugao koji obrazuju mišica i podlaktica (predletna kožica), deo koji se proteže između prednjeg i zadnjeg ekstremiteta i prstiju, i deo koji ide od zadnjih udova do repa (repna kožica).

Sa letom u vezi stoji jako razvijen greben na grudnoj kosti i dobro razvijene ključnjače. Tri para mišića za letenje, koja su pričvršćeni za nadlakticu i grudi, obezbeđuju snagu za let. Kontrakcija ovih snažnih mišića naglo povlači krila, prouzrokujući udar na dole, podižući šišmiša u vis. Kontrakcija tri druga para mišića, pričvršćena za leđa, prouzrokuje da se krila podignu, pripremajući ih za još jedan udar na dole. Zabeležene su brzine šišmiša u letu od čak 100km/čas, uočeni su i na visinama od 3000m. Za razliku od većine ptica, šišmiši (Chiroptera) su u stanju da lete pri relativno malim brzinama sa fantastičnim mogućnostima manevrisanja, veština postignuta izuzetnom sposobnošću ove životinjice da oblikuje i krivi krila, tako drastično varirajući svoje aerodinamično podizanje.
Dužina repa varira do ekstreminih vrednosti. Mnogi nemaju rep, ili je izuzetno kratak i ničemu ne služi. Međutim, neki ljiljci, kao što je Vespertilio muinnus Linnaeus, koji se naseljuje oko Beograda, ima rep dugačak, koliko i celo telo. Neke vrste, kao što je Myotis nattereri , rep koriste kao mrežu za hvatanje insekata, dok neke druge, pak, upotrebljavaju rep kao kesicu za držanje insekata dok ovi (insekti) ne budu u stanju da budu pojedeni.

Krzno šišmiša (Chiroptera) je obično dugačko, svileno i sivo, ali postoje mnogi izuzeci - posebno: bledo beli severni duh tropske Amerike, ili kanarinac-žuti kućni šišmiš iz Afrike, i skoro crni greater spear-nosed bat iz Centralne Amerike. Painted bat ima grimizno krzno i crno-narandžasta krila, što mu omogućuje da se sakrije u cveće. Postoji čak i vrsta golih šišmiša. Primarna funcija krzna je održavanje toplote, međutim, neke dlake, pogotovu one na licu i drugim izloženim delovima služe kao brkovi kod mačke ili miša.

S druge strane, veliki ljiljci (Megachiroptera), imaju malene uši. Oblik ušiju veoma varira. Široke uši Australijskog lažnog vampira sreću se iznad glave i spojene su. Mnogi šišmiši mogu da okreću uši u pravcu slabih zvuka. Sluh šišmiša, kao i njegova upotreba u eholokaciji, je veoma razvijen. Iako oblik i veličina ušiju variraju, ljiljci uglavnom imaju jedan posebni zatvarač uha - tragus, to je kožna izraslina koja zatvara ulaz u uho.
Veliki ljiljci (Megachiroptera) imaju velike, uočljive oči, dok mali ljiljci (Microchiroptera) imaju male i okrugle. Ove varijacije ukazuju da vid igra drugačiju ulogu u životima različitih vrsta. Uprkos poznatom izrazu ,,slep kao šišmiš'' i njegovom popularnom nazivu ,,slepi miš'', nijedna od ovih životinjica nije uistinu slepa. Šta više, nekoliko vrsta vide bolje pri prigušenom svetlu nego ljudi. Ali samo veliki ljiljci, tj. Megachiroptera mogu da registruju boje.
Kao i većina sisara, šišmiši (Chiroptera) imaju dva seta zuba. U zavisnosti od vrste, novorođeni šišmiši su opremljeni sa oko 22 mlečna zuba, koje ubrzo zamenjuje set od 30 do 38 trajnih zuba. Šišmiši (Chiroptera) imaju različite šeme (raspored) zuba, specijalizovane za različitu vrstu ishrane među vrstama, tako da je pomoću te šeme, lako otkriti o kojoj vrsti se radi. Mesojedi, imaju oštre i jake očnjake za cepanje mesa, i jake kutnjake za krckanje kostiju. Generalno gledavši, veliki ljiljci (Megachiroptera) imaju tupe kutnjake, sa uzdužnom brazdom, dok mali ljiljci (Microchiroptera) imaju oštre grbice na kutnjacima koju su ispresecani transverznim brazdama. Na slikama se vide zubala i lobanje dve evropske familije malih ljiljaka (Microchiroptera). Generalno, zubalo ima raspored*** 2/3, 1/1, 3/3, 3/3, ali se vide i veće promene.