~ЈОВАН ДУЧИЋ~

* * * * *

 *   почетна   *    биографија    *     занимљивости    *     пјесме    *     фотографије     *     о  љубави    *   квиз   *

 

Биографија

 

 

Рођен је у Требињу, 1874. године. Основну школу учио је у месту рођења, а нижу гимназију и учитељску школу у Мостару и Сомбору. Учитељевао је кратко време по разним местима, а затим долази у Мостар, где је у друштву са Шантићем створио књижевни круг и покренуо часопис 3ору. Потом је провео скоро десет година на страни, највише у Женеви и Паризу . На женевском универзитету је свршио права и потом се вратио у Србију. Од 1910 непрекидно је у дипломатској служби. Сада је посланик наше државе на страни.

Прву збирку песама објавио је у Мостару 1901, затим другу у Београду 1912. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке, Шпаније итд.

Као и Шантић, Дучић је у почетку свога песничког стварања био под утицајем Војислава Илића; али кад је отишао на страну, он се тога утицаја сасвим ослободио и изградио своју индивидуалну лирику према узорима француских парнасоваца, декадената и нарочито симболиста. У доба општег култа према моди са Запада, његова је поезија одиста значила новину и освежење, и у мотивима и у изражају. Место снова, патњи, чежњи и дражи на свом тлу, у идеалима своје расе, он чудном и сјајном гипкошћу узима туђи, западни и латински идеал лепоте и живота, западни естетизам, отмен и виртуозан али хладан, лишен дубоких заноса и узвишене етике. Он открива сасвим нове мотиве у нашој поезији, дотле неслућене, ретка осећања, бизарна, префињена. Чак и лична расположења, своју еротику на пример, он неће рећи једноставно нити ћe дозволити да изгледа обична. Он има двоструки страх: од вулгарности мисли и осећања и вулгарности израза. Снага и лепота његове поезије је у изражају. Он је песника схватио као кабинетског радника и ученог занатлију на тешком послу риме и ритма. Наћи најсавршенији изражај, то је врховно начело његове поезије. У обради, он је одиста надмашио све што је до њега стварано у нашој лирици, толико је он јак у изразу, отмен, дискретан, духовит и љубак. Његова поезија блешти сликовитошћу и мелодичним ритмом. Она је толико неодољива својим обликом и толико је суверено владала, да су се најмлађи песници почели бунити против ње, осећајући и сами њен чар и њен притисак уједно.

Умро је 1943. године.

Јелена  Јанковић , IV 10