Краљевска породица Владари

Кнез Александар

Најмлађи син Карађорђа и Јелене, Александар, рођен је у Тополи 11. октобра 1806. Школовао се у Хонтину, у Бесарабији, под покровитељском руског цара. Оженио се 1830. године Персидом, ћерком војводе Јеврема Ненадовића. Имали су десторо дјеце: ћерке Полексију, Клеопатру, Јелену и Јелисавету и синове Алексија, Светозара (обојица умрли као дјеца), Ђорђа, Петра и Арсена.

Крајем 1839. после султанског фермана о потврди кнежевског достојанства кнеза Михајла Обреновића, породица Карађорђевић вратила се у Србију. Александар је ступио у службу при главном штабу српске војске, а потом је унапређен у чин поручника и постављен за ађутанта кнеза Михајла.

После политичких сукоба изазваних непоштовањем такозваног ,,Турског устава" и абдикације Милоша, а затим и Михајла Обреновића, на народној скупштини одржаној на Врачару 14. септембра 1842, Александар Карађорђевић изабран је за кнеза Србије. Након признавања кнежевске титуле од стране Русије и Турске, кнез Александар се окренуо реформама и увођењу нових устава, како би се убрзао развој српске државе. Доњет је кодекс грађанског права, уведена стајаћа војска, основана тополивница, унапређене су постојеће и основане нове школе, Народна библиотека и Народни музеј.

У Мађарској револуцији против аустријске власти 1848. у Војводини, учествују и чете добровољаца из Србије под командом Стевана Книћанина, које је као помоћ Србима у њиховој борби за аутономију послао кнез Александар Карађорђевић. Као наставак национално-политичког покрета из 1848, развила се панславистичка идеја о Југословенској краљевини, која је уз ,,Начартаније" Илије Гарашанина, четир године раније написан српски политички програм, утицала да основ српске спољне политике постане свјест о мисији ослобађања свих јужнословенских народа од аустријске и турске власти.

У унутрашњој политици, кнез Александар долази у сукоб са члановима Совјета, што кулминира сазивањем Светоандрејске народне скупштине у децембру 1858, која је изнудила абдикацију.

После силаска са кнежевског трона, кнез Александар се повукао на своје имање у близини Темишвара (Румунија). Његов миран живот пореметила је оптужба да је за завјеренике у атентату на кнеза Михајла обезбједио новац и оружје. Осуда за дјело које није учинио дубоко га је повриједила. Династичке борбе су се још више распламасале и кнез Александар тек тада узима активно учешће у њима. У својим изјавама гнушао се помисли на недјело које су му приписивали противници, борећи се свом снагом да на српски престо поново дође један Карађорђевић.

Кнез Александар Карађорђевић умро је у Темишвару, 3. маја 1885. Сахрањен је у Бечу, а његови остаци прењети су 1912. у маузолеј цркве Св. Ђорђа, задужбину краља Петра I на Опленцу.

назад на Владари