EVOLUCIJA MAČAKA

| Home | Evolucija | Horoskop | Zanimljivosti | Galerija | Kviz |

Kada su pre 70 miliona godina dinosaurusi izumrli, ostavili su otvoren ekološki prostor koji je razvojem raznih vrsta sisara bio popunjen tokom sledecih milenijuma. Kada kažemo da su prvi sisari živeli već u zlatno doba dinosaurusa moramo napomenuti da su oni tada bili tek na početku svoje evolucije kao i da su rastom bili veoma mali . "Samo" 10 miliona godina kasnije, u doba Paleocena, šume su nastanjivali Miacidae, grupa znatno većih sisara mesojeda [Carnivora], koja predstavlja zajedničke pretke Caneidae [familije pasa] i Felidae [familije mačaka]

	Prilagođavanjem na različita podneblja i uslove života u narednih nekoliko miliona godina Miacidae su se podelili na bezbroj grupa i podgrupa. Jedan od naslednika je Dinictis koji važi kao predak familije Felidae kojoj pripadaju sve mačke koje danas žive.
Macis, grafička rekonstrukcija skeleta
Jedan od najimpozantnijih predstavnika velikih mačaka, koji je živeo u periodu od pre 3 miliona godina pa sve do kraja poslednjeg ledenog doba bio je Smilodon.
	Dinictis, rekonstrukcija spoljašnjeg izgleda

 

 

Smilodon, lobanja	...ovako je mogao izgledati Smilodon

Ipak, znatno manji pripadnici ove velike familije felidae našli su sebi prostor za život i pored svojih velikih i dominantnih rođaka. Najstariji nalazi iz istog doba potvrđuju egzistenciju predaka naše današnje domaće mačke. Upravo iz te grupe manjih felidae razvile su se, ne samo 28 grupa malih mačaka [Felis] kao što su divlja mačka, ocelot, puma, luks itd, već i red velikih mačaka [Pantera] koje danas žive, u koje spadaju lav,  tigar, gepard, leopard i jaguar.
  Direktan predak naše domaće mačke jeste divlja mačka, ali i nje ima više vrsta. Tu spadaju stepna mačka Felis ornata, evropska divlja mačka Felis silvestris i afrička divlja mačka Felis libyca zvana Falb mačka.

	Falb mačka je prva bila pripitomljena, ali je naša domaća mačka nastala tek njenim mešanjem sa evropskom divljom mačkom, tokom perioda kada je ona svoj životni prostor raširila i po Evropi. Na drugim prostorima falb mačka se sigurno mešala i sa lolkalnim divljom rasama, što je značajno doprinelo varijaciji njenog izgleda i pre nego što je čovek počeo sa selektivnim odgojem.
Felis libyca

DOMESTIFIKACIJA MACAKA

Da li ste se ikada upitali kako su pas i maćka postali verni pratioci čoveka i njegovi prijatelji? Tekst što sledi predstavlja mali hronološki pregled kako je do toga došlo, odnosno kako je do toga moglo doći.

Na početku ćemo se ukratko osvrnuti i na pretke domaćeg psa kao i na njegovu domestifikaciju pre svega iz razloga što su pas i mačka jedine domaće životinje koje čovek ne koristi na "uobičajen" način [ne računajući tu neke zaista neobične izuzetke na dalekom istoku]. Razna istraživanja na polju genetike i anatomije, kao i komparativna ispitivanja ponašanja i artikulisanja potvrđuju tezu da je vuk direktan predak psa. Vrlo je moguće da je na različitim prostranstvima u isto vreme [ali nezavisno], čovek pripitomio vuka i da su razne biološke podgrupe doprinele njegovom razvoju u pravcu stalnog pratioca čoveka. Znatno ranije nego sa mačkom, čovek je prema svojim potrebama počeo sa selektivnim uzgojem pasa. Ne zna se sasvim pouzdano kada je vuk pripitomljen, ali arheološki nalazi nedvosmisleno potvrđuju da ga je čovek pripitomio pre bilo koje druge životinje. Krajem poslednjeg ledenog doba, pre oko 12.000 godina pas je već živeo sa čovekom.

Mačka je bila pripitomljena znatno kasnije. Potreba za njenim prisustvom pojavila se tek pošto se čovek odrekao svog nomadskog života, kada je počeo stvaranje naseobina, obrađivanje zemlje, ubiranje i čuvanje ubranih plodova. Naime, zbog tih zaliha hrane u neposrednoj blizini čoveka došlo je do razmnožavanja raznih štetočina kao što su glodari, gmizavci, insekti itd. Divlja mačka koja je živela u okolini našla je, sada u blizini čoveka, plen u izobilju. Korist je dakle bila obostrana: mačka je dolazila do hrane vrlo lako, a čoveku je odgovaralo što je nepoželjno razmnožavanje štetocina bilo suzbijano. U to doba, pre oko 8.000 godina nastala je populacija poludivlje mačke.

Pretpostavlja se da je mačka u potpunosti pripitomljena pre oko 4.000 godina. Egipćani su
bili prvi koji su spoznali njenu vrednost kao prirodnog neprijatelja štetočina kojih nisu mogli da se oslobode bez njene pomoći. Mačka je u religiji Egipćana kotirala veoma visoko. Važila je kao personifikacija boginje Bastet, a samim tim je bila i predmet obožavanja.

Postoji priča da je Faraon proglasio mačku za polubožanstvo da bi tako sve mačke u Egiptu postale njegovo vlasništvo. Svako čija je mačka do tada bila, bio je dužan da se o njoj preko dana brine, dok je nocu mačka imala zadatak da faraonove žitne komore oslobađa od štetočina. Povrediti ili ubiti mačku, čak i nenamerno, značilo je biti osuđen na smrt. Kada bi mačka uginula prirodnim putem, bila bi mumificirana i
sahranjena sa svim počastima jednog bozanstva. Ne zna se koliko je to predanje tačno, ali je evidentno da je samo pri arheološkim iskopavanjima Beni-Hasana pronađeno preko 300.000 mačjih mumija, znatno više nego ljudskih.
  Iako je bilo zabranjeno izvoziti mačke iz Egipta, ipak se nije moglo sprečiti da poneka nađe put u neku drugu zemlju. Tako je nastanila prvo sredozemlje, a posle i celu Evropu pa i ostali deo sveta. U to rano doba svog zajednickog života sa čovekom, koji je potrajao više od dve hiljade godina, mačka je svuda bila veoma cenjena. Jednostavno, čovek je bio fasciniran njenom lovačkom veštinom od koje je imao toliko koristi.

Srednji vek nije bio samo najcrnje doba u čovekovoj istoriji, već je i za mačku značio skoro totalno istrebljenje. Na lomačama inkvizicije nisu goreli samo politicki protivnici i žene proglašene za veštice već i satanizovane mačke, najčešće crne. Kako je mačka uspela da preživi ovo nemilosrdno doba sigurno može da zahvali samo sebi, svojoj sposobnosti da opstane i bez čoveka, svom instinktu da se povuče i
skloni u momentu opasnosti. Posledice za čoveka bile su kobne. Naglo razmnozavanje štetočina, naročito pacova, uslovilo je u istoriji nezapamćenu epidemiju crne kuge. Ova, u to vreme smrtonosna bolest, prenosi se u prvom redu ujedom buve, koja bakteriju Yersinia pestis , prenosi sa zaraženog pacova. Kuga je tada odnela dve trećine stanovništva Evrope, oko 25 miliona ljudi. Preterano bi bilo reći da je decimirana populacija mačke bila jedini uzrok ove katastrofe, ali jedan od uzroka sasvim sigurno.

Krajem 16. veka inkvizicija se stišala, ali se spaljivanje veštica i uništavanje mačaka nastavilo i u narednom veku. Tek početkom 18. veka mačka postepeno ponovo zauzima mesto pored čoveka bez straha za goli život. Odnos se ponovo vraća u ravnotežu.

U 19. veku zahvaljujući svojoj čistoći mačka ulazi i u građanska domaćinstva. Takođe nalazi svoje mesto u umetnosti i literaturi. U slikarstvu postaje omiljeni motiv. Kroz dela najpoznatijih slikara kao sto su Pierre-Auguste Renoir, Edouard Manet, Henri Rousseau, Henri de Toulouse-Lautrec ili Franz Marc, mačka je našla mesto i u najznacajnijim muzejima sveta. Bezbrojnim bajkama i basnama mi danas učimo svoju decu šta je dobro a šta zlo i kako da se ophode prema mački i životinjama uopšte. Ko još ne zna bajku "Mačak u čizmama" ? Danas postoji savremeno resenje čak i za one koji nerado čitaju. Za njih a i za ostale tu su Tom i Jerry, Garfield i Aristocats koje ne gledaju samo deca.