Његову владавину красиле су две, у ствари супротне, особине. Прво, и најважније, Стефан је српској држави донео круну. Под његовом влашћу створена је српска аутокефална црква.

Али, она друга страна Стефанове политике није била тако светла и узвишена. Он је заратио с рођеним братом и тиме успоставио један несрећан обичај у српској историји средњег века. Често ће се доцније понављати слични сукоби између најближих сродника из династије Немањића. Он је, истовремено, Србију окренуо католичком Западу. И колико год је та одлука имала практично и политичко објашњење, она је Србију удаљавала од истинских православних корена. Због тога је Стефан дошао у сукоб и са својим млађим братом Савом.

Власт доноси неспоразуме и разлазе. Љубав претвара у супарништво, блискост у извор опасности. Та судбина није мимоишла ни првог српског крунисаног владара. Неправедна историја памти само успехе. Успехе и жртве.

У време сукоба између Вукана и Стефана, Вукан је био тај који је уживао подршку католичке властеле у Зети. Ослањао се на пријатељство Угарске и папске курије. Када је за тренутак победио Стефана признао је првенство католичке цркве и врховну власт угарског краља.

После победе Стефана над Вуканом и сам Стефан се окренуо Западу, Млетачкој Републици и Риму. Распад хиљадугодишњег царства Византијског приморао је Првовенчаног да тражи савезнике на другој страни. Сила Бога не моли.

Политика не познаје свете завете. Али, и поред свега тога, Стефан је имао успеха. И у ратовима и у дипломатским преговорима. Млада држава је напредовала захваљујући сарадњи два брата Стефана и Саве. Све док и браћа нису отишла различитим путевима. Власт има још једну рђаву одлику. Ако је успешна, онда је усамљена. Српски владар се нашао потпуно сам. Без савезника међу суседима и без пријатеља на двору. Напустио га је и Сава, његов главни дипломата и саветник.

Српски краљ, Стефан Првовенчани, умро је изненада у септембру 1228. године.